Go to Front Page Front Page Columns Blogs Multimedia Contact
[an error occurred while processing this directive]

Bora Borojevic | Columns | Serbianna.com NATO bombardovanje Srbije: 5 godina kasnije

By Boba Borojevic

U objasnjenjima apologeta NATO-vog bombardovanja Srbije 1999. godine stoji da tzv. "medjunarodna zadenica" nije mogla da stoji srkstenih ruku i da se ne suprostavi "etnickom ciscenju" Albanaca sa Kosovo. Cilj joj je takodje bio da se na Kosovu uspostavi "demokratsko drustvo" u kojem ce da se postuju ljudska prava svih stanovnika Kosova i Metohije. Pet godina kasnije slika okupiranog Kosova i Metohije izgleda sasvim drugacije od obecanog.

U razgovoru sa dr Srdjom Trifkovicem, politickim analiticarom i direktorm Instituta za medjunarodne odnose Rokford Instituta u Ilinoju, SAD pokusavamo da ustanovimo stvarno stanje i posledice intervencije NATO na Balkanu.

Trifkovic: Razlog za rat 1999. godine retroaktivno je predstavljen kao zastita Siptara od etnickog ciscenja, premda je masovno bekstvo siptarskog stanovnistva iz Pokrajine zapocelo tek nekoliko dana nakon sto je bombardovanje bilo u punom jeku. To njihovo bekstvo ne bih nazvao etnickim ciscenjem jer je jos uvek pod znakom pitanja da li su i u kojoj meri srpski organi vlasti organizovano ucestvovali u podsticanju njihovog odlaska. Nema sumnje da je pomeranje stanovnistva najvecim delom bilo prouzrokovano bombardovanjem, da je bilo posledica bombardovanja, sto dokazuje veliki broj Srba koji se sa Kosova i Metohije sklonio u bezbednije delove Srbije tokom akcije NATO.

Tvrditi da je napad NATO prouzrokovan navodnim etnickim ciscenjem bilo bi isto kao tvrditi da je pokusaj paljenja Bajrakli dzamije u Beogradu prouzrokovao najnovija divljanja Siptara, unistenje tridesetak srpskih svetinja, ubijstva, paljenje vise od 400 srpskih kuca i proterivanje dodatnih hiljada Srba sa Kosova i Metohije.

Sustinski razlog za rat na Kosovu je bila zelja Klintona i njegovih levo-liberalnih socijaldemokratskih saveznika i prijatelja u Evropi da uspostave novi model svetskog poretka u kojem bi bio relativizovan koncept nacionalnog suvereniteta. Ta grupa svesno tezi likvidaciji medjudrzavnog poretka koji datira jos od Vestfalskog mira 1648. godine i koji je predstavljao osnovu i kamen temeljac medjunarodnog prava i diplomatskih odnosa tokom proteklih 350. godina.

Ono su hteli da ratom oko Kosova stvore jedan potpuno novi model odnosa baziran na tzv. Klintonovoj doktrini po kojoj bi “ljudska prava” predstavljala alfu i omegu medjudrzavnih odnosa i argument kojim svi ostali tradicionalni uzusi bivaju potisnuti. “Humanitarni” adut je samo nova varijanta tzv. Breznjevljeve doktrine ogranicenog suvereniteta kojom je pravdana intervencija u Cehoslovackoj 1968. U oba slucaja jedan izrazito ideoloski koncept se koristi kao izgovor za primenu grube sile i kao opravdanje za neobuzdani voluntarizam korisnika te sile. Sovjetski i Klintonovski totalitarizam imaju zajednicku teznju: negaciju nacionalnih suvereniteta i relativizaciju granica.

Samim tim sto je rat na Kosovu pocivao na lazi, sve sto je iz njega proizaslo nije moglo da bude dobro. Kao sto smo videli vec u prvim nedeljama posle zavrsetka rata 1999. godine doslo je do masovnog etnickog ciscenja nealbanskog stanovnistva, pre svega Srba, i unistavanja preko stotinu srpskih svetinja. Ono sto smo videli 17. marta i u danima koji su sledili bio jed samo zavrsni cin jedne drame koja vec godinama tece ispred nosa KFOR-a, UNMIK-a i ostalih medjunarodnih faktora. Pred tom dramom oni su uporno zatvarali oci ili su cak izvrsiocima zlocina precutno pruzali makar precutnu podrsku. Stvoren je “stimung” da je ishod debate o statusu vec unapred zacrtan, da ce pre ili kasnije Kosovo dobiti nezavisnost i da ce Albanci ostvariti svoje nacionalne ciljeve.

Uprkos zaglusujucoj cutnji politickih krugova NATO zemalja u toku je preispitivanje dugorocne strategije tih zemalja na podrucju Balkana i Kosova. Oni polako dolaze do zakljucka da provala nesputane i razuzdane mrznje 17. marta ukazuje da bi Kosovo prepusteno sopstvenoj sudbini, dakle Kosovo bez Srba, neminovno postalo uporiste islamskog fundamentalizma i opasnost za inetrese zapadnih zemalja. Ovo je u kalkulacijama donosilaca odluka u Vasingtonu i evropskim prestonicama potpuno nevezano od pitanja pravde, prava i morala koja bi trebalo da proisteknu iz etnickog ciscenja srpskog zivlja.

Zbog sopstevnog interesa oni ce biti prinudjeni da preispitivaju svoj stav. Uverili su se da varvarizam i divljastvo dobrog dela Albanaca, ukljucujuci i njihov politicki establishment i policijske snage obucavane od strane medjunarodnih faktora, ne smeju biti prepusteni sami sebi.

Vi ste upoznati sa radom vladajuce strukture Busove administracije. Koji je stav americke administracije po pitanju Kosova?

Trifkovic: Treba da razdvojimo stavove izvesnih elemenata bivse Klintonove administracije i aktivista Demokratske stranke, koji nemaju zvanicni status u sadasnjoj americkoj strukturi moci, od stavova zvanicnika koji rade za tim za nacionalnu bezbednost predsednika Busa.

Izmedju te dve grupe postoji veliki jaz i prilican sukob. S jedne strane tzv. Medjunarodna Krizna Grupa (ICG) pod potpunim je uticajem globalistickog stava i pogleda na svet olicenog u Djerdju Sorosu. Jedan od istaknutih predstavnika te grupe je Morton Abramovic koji je u Vasington Postu objavio udarni tekst zalazuci se za nezavisnost Kosova u najskorijem roku kao sredstvo prevazilazenja nestabilnosti. Po njemu, onog trenutka – toboze - kada bi Albanci dobili nezavisnost, oni bi se smirili i postali prijemcivi za americki koncept multietnicnosti i suzivota u duhu tolerancije. U duhu Abramovicevih stavova se izjasnio i neizbezni Ricard Holbruk.

Naravno to su svesne lazi, delimicno inspirisane i materijalnim interesima: jedan od finasijera, a samim tim i nalogodavaca, ICG je Djerdj Soros koji ima dugorocne poslovne planove u regiji, npr. u odnosu na Trepcu. Busova administracija ne moze sebi da dopusti luksuz da se sa ovom nebulozom saglasi. To bi prouzrokovalo duboku nestabilnost i izvesne nove napetosti izmedju SAD sa jedne i zapadnoevropskih saveznika sa druge strane – i to upravo u trenutku kada je Amerikancima stalo da sprece odlazak spanskog kontigenta iz Iraka i kada im je potrebna saglasnost Evropljana oko nove rezolucije Saveta bezbednosti kojom bi iracka misija dobila imprimatur svetske organizacije. Ovo su suvise krupni ulozi da bi Bela Kuca mogla da ih rizikuje zarad siptarskih apologeta i lobista.

U Beogradu se cula teza da je najnovije nasilje podsticano spolja, tj. da je procena pro-siptarskih stratega u SAD bila da je sada trenutak da nasiljem iznude konacan status. Ova tvrdnja ne stoji, ne zato sto siptarski savetodavci zaziru od zlikovackih metoda vec samo zato sto nisu skloni pogresnim potezima. Naprotiv, siptarski prijatelji na Kapitol Hilu i u institutima se sada hvataju za glavu i vajkaju da im je dogadjajima od 17. marta posao znatno otezan. Privatno cak izrazavaju ogorcenu frustriranost: smatraju da bi bez ove najnovije guzve vec koliko dogodine pitanje "konacnog statusa" bilo stavljeno na tapet i reseno na nacin povoljan za Siptare. Sada je daleko teze prodati pricu Abramovica i Holbruka da je nasilje plod gubitka strpljenja sirotih Albanaca zbog toga sto im status ostaje neresen. Ovo je drski pokusaj ogranicavanja stete ali kod Republikanaca ta prica zasigurno vodu ne pije. Medjutim, ako Demokratama ipak upali kec u novembru i Keri imenuje Holbruka za Pauelovog naslednika, za Srbe dolaze jos tezi dani nego do sada.

U ovom trenutku Beograd ima jedinstvenu priliku da brzim i kreativnim delovanjem, a pre svega kontekstualizacijom Kosova u Busov “rat protiv terora” i predlaganjem konkretnih modela dugorocnog resenja, podstakne scenario koji bi koliko-toliko uvazio srpske interese. Predlozi treba da budu zasnovani na podeli pod nekim drugim imenom, na konceptu kantonizacije. Vazno je da u onim delovima pokrajine gde su jos uvek svoj na svome Srbi uzivaju potpunu autonomiju i bezbednost od siptarskih organa vlasti i policijskih snaga. Svet napokon postaje svestan cinjenice da, tamo gde su prepusteni na milost i nemilost Siptarima, Srbi pre ili kasnije bivaju ubijeni ili proterani, a njihova imovina ili spaljena ili opljackana.

Da li vidite povratak srpske vojske na Kosovo u krajeve gde su Srbi vecinsko stanovnistvo?

Trifkovic: Vrlo tesko. Rezolucija SB UN 1244 je sa stanovista zapadnih sila mrtvo slovo na papiru. Ona je bila usvojena iskljucivo u cilju pruzanja Milosevicu kakvog-takvog smokvinog lista da sramnu i nepotrebnu kapitulaciju juna 1999 prikaze narodu, makar u prvi mah, kao toboznji uspeh koji zadovoljava osnovne srpske interese. Vracanje makar simbolicnih srpskih snaga na Kosovo bi kod Siptara izazvalo nesputane napade ne na Srbe vec na KFOR i UNMIK, a takvu otvorenu konfrontaciju zapadne zemlje sebi ne mogu da priuste. One jos nisu spremne da se Siptarima ozbiljno suprostave i da se postave kao odlucan branilac volje tzv. medjunarodne zajednice. Medjunarodne snage i administratori na Kosovu su, bar za sada, prakticno taoci Siptara.

Boba Borojevic, urednik
“Susreti Ponedeljkom” – Srpski radio program
Ckcu 93.1 FM, E-mail: ckcuboba@yahoo.ca


Boba Borojevic
About the Author

email the author:
borojevic@serbianna.com

Opinions expressed by the authors of these articles do not necessarily represent the views of serbianna.com. Any comments you may have about the article send them to the author and not to serbianna.com

[an error occurred while processing this directive]

Explore Archives by Author

Copyright Serbianna.com since 1999 | eLEGANCE Edition 2008 All Rights Reserved | Terms of Use | Privacy Policy | About | Contact us