Intervju

Dr Prvoslav Davinić

 

Marko Lopušina

 

NN: Nezavisnost Kosova izazvaće otcepljenje severnog dela pokrajine, juga Srbije i Republike Srpske - upozorava javnost bivši ministar odbrane, koji je posle tri godine ćutanja za NT otkrio probleme sa kojima se Vojska borila da bi opstala i kaže:

 

N: Očekivalo se od mene da rasturim Vojsku

 

PN: Predviđam i dalje demografsku eksploziju Albanaca u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji i njihovo spajanje u jednu državu

PN: Vašington i Brisel nudili 10 milijardi evra za nezavisno  Kosovo

PN: Sukob sa Albancima nije okončan proglašavanjem lažne države Kosovo. Pokušaće da uzmu Preševsku dolinu

PN: Dinkić bojkotovao remont aviona

PN: Koštuničina rezerva prema NATO više posledica toga što nas EU ne poštuje dovoljno, što podržava nezavisnost Kosova, nego toga da se premijer Srbije približava Moskvi

PN: Vojska uništavana iz političkih razloga i zbog neznanja

PN: Slučaj pogibije vojnika Milovanovića i Nedeljkovića u Topčideru je toliko politizovan da je prava istina o njihovom stradanju i danas skrivena

PN: Kako sam postao neprijatelj i zašto me niko nije branio

 

o - EU je je zapretila Albancima u Prštini da ne diraju Preševsku dolinu. Međutim, Albanci na jugu počeće vrlo brzo da tiho, preko institucija države traže autonomiju i nezavisnost Preševske doline, da bi je pripojili KiM. Tada će Srbija morati da reaguje, možda i vojnim sredstvima

 

o – Mlađen Dinkić nije dao 30 miliona dolara za remont aviona. Od 5 MIG-ova do danas je samo jedan osposobljen za let. Nismo mogli da prodamo viškove vojne imovine da dobijemo novac ni za pancire, ni za drugu zaštitnu opremu, niti za špijunski satelit, tako da se lako moze zaključiti da je Vojska Srbije stalno sprečavana da se modernizuje i ojača

 

o – Uverio sam se da partijski funkcioneri i ministri zagovaraju prvo platforme svojih partija, a zatim nacionalne interese. U nekoliko navrata sam razmišljao da zbog toga podnesem ostavku, jer sam mislio da je to časnije nego da pravim kompromise sa onima koji su mi uskraćivali sredstva za razvoj Vojske. Kada sam doživeo da mi lider moje stranke G 17 plus uzme novac iz vojnog budžeta, ja nisam imao kome da se žalim, jer je on bio i „kadija koji te tuzi, i kadija koji ti sudi“

 

o – Mi smo narod koji nikada nije mogao da se složi o minimumu svog nacionalni program, kojim bi se definisali i utvrdili osnovni interesi i principi našeg nacionalnog identiteta. Zbog toga u našoj politici i narodu ne postoji nacionalni konsenzus oko osnovnih pitanja. Mi smo zato jako podeljeno društvo. Svako priča šta želi i radi šta hoće

 

- Još u proleće 2004. godine politički i vojni vrh Srbije je obavešten da albanski nacionalisti imaju za cilj da za tri godine na ilegalan način proglase nezavisnost Kosova i Metohije. I da će to otcepljenje južne pokrajine da ugrozi bezbednost Srbije. Tu analizu je uradila Vojno-bezbednosna agencija. Sa njom je bio upoznat politički vrh SCG, dakle i Boris Tadić, i Vojislav Koštunica. Tada je na VSO dogovoreno da se izradi novi koncept strategije odbrane, da se jačanjem i modernizacijom Vojske spreči albanski separatizam i ugrožavanje bezbednosti zemlje, posebno juga Srbije i Sandžaka. Međutim, nisam dobio finansijsku podršku da se nova vojna strategija realizuje u potpunosti. A Albanci su proglasili nezavnisnost KiM i došli u situaciju da možda već za nekoliko meseci pokrenu zahteve za secesiju i Preševske doline.

 

Ovako danas govori dr Prvoslav Davinić, bivši ambasador i ministar odbrane od aprila 2004. do kraja 2005. godine, koji je imao zadatak da realizuje novi koncept strategije odbrane i amortizuje događaje na KiM i jugu Srbije. Zato Davinić danas upozorava Vladu Srbije:

 

- Kako sam ja informisan, situacija na jugu Srbije će nekoliko meseci biti mirna. EU je zapretila Albancima u Prštini da ne diraju Preševsku dolinu. Međutim, među Albancima na jugu postoje ekstremisti koji ne skrivaju nameru da tiho, preko institucija države traže autonomiju i nezavisnost Preševske doline, da bi je pripojili KiM. Tada će Srbija morati da reaguje, možda i vojnim sredstvima. Sukob sa Albancima nije okončan proglašavanjem lažne države Kosovo. Postoji realna opasnost da isti oni ekstremisti koji stoje iza nelegalnog proglašenja Kosova izazovu novu krizu ugrožavanjem stabilnosti Makedonije i, možda, Crne Gore, što bi moglo da izazove odgovarajuće reakcije Republike Srpske.

 

o Vi posedujete informacije o tome šta su Vašington i Brisel sve nudili Beogradu da bi se postigao dogovor o nezavisnosti i otcepljenju KiM. Možete li da nam otkrijete sadržaj tih zapadnih ponuda srpskim vlastima?

 

- Još 2005. na Zapadu se pričalo o tome da Beogradu treba ponuditi da bira između gubitka celog Kosova  i prijema u EU i NATO. Ta ponuda je nezavnično pominjana u nekoliko navrata i kasnije. Ona je bila konkretna: „Kosovo odlazi, ali vi imate šansu da to amortizujete tako što će Srbija dobiti 10 milijardi dolara bespovratne pomoći i ubzan prijem u EU, a nezavisno Kosovo ne morate da priznajete. „ Sredinom juna 2007 neformalno se tražilo od naše strane da se izjasni da li bi pristali da Kosovo, umesto stolice u UN, ima status posmatrača i da Srbi na severnom delu imaju nesmetan život, jer bi Albancima bilo naloženo da ne ulaze u Kosovsku Mitrovicu. Ovo je suviše ličilo na podelu Kosova, tako da se o ponudi nikad nisu poveli razgovori. Umesto toga ponudili smo varijantu Hong Kong, što je bila veoma dobra ideja, ali se o njoj nije povela ozbiljna diskusija zbog nedostatka vremena, zbog ograničenog trajanja pregovora i nespremnosti Albanaca da razgovaraju o bilo čemu drugom sem o nezavisnosti. Zbog takavog stava Albanaca Zapad je tokom januara 2007. ponudio Srbiji potpisivanje sporazuma sa EU radi stabilizacije naših unutrašnjih prilika i odlaganja proglašenja kosovske nezavisnosti do posle ruskih predsedničkih izbora početkom marta.

 

o Kako je reagovala naša vlast na ovu ponudu?

 

- Ovakva ponuda je dovela do značajnih razlika u njenom tumačenju. Dok su jedni smatrali da se radi o čistoj trgovini, drugi su bili mišljenja da se radi o dva odvojena pitanja. Da se SAD i EU ne bi osramotili zbog odbacivanja ponude od strane Srbije, Holandija je potegla pitanje srpske saradnje sa Hagom i tako poništila ovu ponudu. Nažalost, Kosovo smo privremeno izgubili. Ostaje da se vidi šta će biti sa našim približavanjem Evropi, koje na kraći rok ne izgleda moguće.

 

o Očigledno je da dosta znate o važnim političkim zbivanjima u Srbiji. Zašto ne učestvujete u javnim debatama i tako doprinesete iznalaženju rešenja?

 

- Tri godine sam ćutao, jer se takozvane afere Pancir i Satelit još povlače po sudovima, pa sam smatrao da prvo moram da budem oslobođen svake odgovornosti, pa tek onda da se pojavim u javnosti bez ikakvih zaostali repova. Iznošenjem u to vreme istine šta se zapravo krilo iza ovih afera, stvorili bi se problemi u funkcionisanju državne zajednice SCG i u odnosima unutar Vlade Srbije. To nisam želeo. Ovo što se upravo dogodilo sa KiM me motivisalo da progovorim o tome na koji način i zašto je Vojska sistematski slabljena stalnim uskraćivanjem neophodnih finansijskih sredstava za razvoj i modernizaciju, pa i za snabdevanje osnovnim potrebama u hrani i gorivu. Napravili smo sjajan koncept strategije odbrane, ali ga nismo mogli realizovati u najvaznijim delovima, jer su nam uskratili pare potrebne za to.

 

o Šta je konkretno iniciralo izradu tog novog koncepta odbrane zemlje?

 

- Pogrom Srba od 17. do 19. marta 2004. na Kosovu i Metohiji. Od Borisa Tadića preuzeo sam dužnost ministra odbrane 20. aprila. Primopredaja je izvršena u prisustvu svih članova Generalštaba, tako da smo iskoristili priliku da izvršimo opsežnu analizu martovskog pogroma. Naši zaključci su bili veoma zabrinjavajući. Odmah sam dao nalog VBA da pripremi što iscrpniji tajni izveštaj sa procenama daljeg razvoja situacije na KiM. U izveštaju VBA, sa kojim je upoznat državni vrh i Srbije i Crne Gore, rečeno je da na KiM teroristička organizacija OVK nije rasformirana, da su Albanci naoružani, da dobijaju finansijsku i vojnu pomoć iz inostranstva, da su spremni da za najviše tri godine, ilegano proglase nezavisnost pokrajine. Da bi se taj proces predupredio odlučeno je da delujemo na dva koloseka. Da uspostavimo bolju saradnju sa NATO i komandom Kfora, ali i da ojačamo našu Vojsku i preduzmemo mere zaštite bezbednosti u Srbiji, na našim granicama i u regionu.

 

o Da li ste uspostavili saradnju sa NATO ?

 

- Da, Boris Tadić i ja smo nakon toga tri puta išli u posetu Komandi južnog krila NATO u Napulju. Razgovarali smo lično i sa generalom Džonsom, komandantnom NATO snaga u Evropi, koji nam je otvoreno rekao: „ Ja vam garantujem da se nikada više na Kosovu neće ponoviti pogrom koji su albanski ekstremisti izveli nad Srbima, ali vam ne mogu obećati da ćemo zaštiti svakog Srbina i svaku srpsku kuću u pokrajini, jer mi nemamo toliko vojnika!“

 

o Postoji priča da je u vaše vreme Ministarstvo odbrane bilo puno NATO oficira i vojnih špijuna?

 

- Kada je došlo do oktobarskih promena u Srbiji 2000. mnoge zemlje su nam kao izraz prijateljstva i podrške o svom trošku poslale veliki broj vojnih savetnika. Kada sam preuzeo Ministarstvo zatekao sam 18 stranih savetnika. Upoznao sam se samo sa trojicom. Krajem decembra 2004. svi su otišli, ali se i dalje pisalo da nam NATO komanduje, a da špijuni rade svuda oko nas. Naša vojna reforma nije rađena prema diktatu NATO-a. Radilo se na zapadni način uz srpske metode. To je ličilo na situaciju kada se u Beogradu otvori kineski restoran, koji posle 6 meseci mora da služi srpske ćevape. A špijune u Ministarstvu odbrane nismo imali. Uostalom, VBA nije otkrila i uhapsila nijednog stranog vojnog špijuna.

 

o Šta je urađeno u političkom i vojnom vrhu zemlje posle usvajanja plana o novoj strategiji odbrane ?

 

- U Vrhovnom savetu odbrane SCG i Ministarstvu odbrane, uz podršku Vlade Srbije, odlučeno je da se izradi program zaštite i odbrane Srbije. Kosovo je bilo najveći izazov za naše snage bezbednosti, pa je i bilo logično da se u novu strategiju odbrane ugrade i mere zaštite, pre svega, juga Srbije, Sandžaka i čitave Srbije.

 

o To je bio program organizacionih reformi i operativnih promena na terenu ?

 

- Da, jer je taj program mera predviđao da se formiraju specijalne mobilne vojne jedinice za brzo dejstvo zaštitu graničnog područja na jugu zemlje. Što je i učinjeno i zbog čega je komanda Kopnene vojske prebačena u Niš. Odlučeno je da se kod Bujanovca podigne vojna baza Cepotina, da se osposobi za normalan život vojnih profesionalaca, da se u Kopnenoj zoni bezbednosti prema KiM angažuju iskljulivo profesionalni vojnici i da se vojnicima kupe panciri, zaštitne čizme i ostala zaštitna oprema. Da se naše jedinice opreme borbenim transporterima i helikopterima za brzo reagovanje. Da se naši helikopteri i avioni MIG remontuju i avijacija osposobi za letenje. Da se izgradi nova i ojača postojeća vojna obaveštajna mreža na Kosovu i Metohiji i da se modernizuju naši centri za elektronsko osmatranje i prisluškivanje. Kao i da se zakupi satelitski kanal za osmatranje i snimanje čitave teritorije Srbije, naših granica, ali i vojnih i teroristikih formacija na Kosovu i Metohiji.

 

o Kao što danas vidimo, od svega toga, gotovo ništa nije urađeno. Šta se zapravo dogodilo?

 

- Kada sam u leto 2004. otišao na jug Srbije u posetu bazi Cepotina video sam jednu ledinu i na njoj nekoliko metalnih kontejnera. Na osnovu dogovora u VSO i nakon razgovora sa premijerom Koštunicom naložio sam oficirima da se u bazi Cepotina podigne kasarna od tvrdog materijala, sa komfornim sobama, sa pratećim objektima i hotelom za posete članova njihovih porodica. Prema novom konceptu strategije odbrane, ovu vojno-policijsku bazu, najveću na Balkanu, trebalo je preurediti za potrebe profesionalne vojske, a ne za regrute, kako je prvobitno planirano. A to znači da baza bude funkcionalna za stalni život. Iz te baze se kontroliše čitava dolina i delovi KiM i za to ima izuzetan strateški značaj. Cena izgradnje je bila 1,2 milijarde dinara, ali su mi vlasnivi brojnih firmi obećali značajne donacije u cement, u gvožđu, ciglama…Na to mi je jedan general rekao: „Šta će nam to? Ako moramo da se povučemo to će ostati ovde. Kontejnere možemo da ponesemo!“ Odgovorio sam mu: „Generale, dok sam ja ministar odbrane nema povlačenja sa juga Srbije!“

 

o Zašto niste otpustili tog generala ?

 

- Zato što sam tek tri meseca bio ministar i nisam želeo da izazivam sukobe unutar Generalštaba.

 

o Vojna bazi Cepotina ni do danas nije izgrađena onako kako je planirano?

 

- Ona je bila žrtva stalnih budžetskih rebalansa, koji su vršeni na štetu Vojske.

 

o Kako ste sarađivali kao ministar sa premijerom Koštunicom?

 

- Veoma dobro. Koštunica se nije mešao u rad Ministarstva odbrane, ali je pratio njegov rad. Moguće da mu se nešto nije dopadalo, ali nikad nije pokušao da utiče na izbor mojih saradnika. Pitao me za neke ljude da li su najbolje rešenje, a kad sam mu rekao da je general Aca Dimitrijević zamenio generala Milana Zarića na mestu koordinatora obaveštajnih službi, da je to dobro rešenje, Koštunica se složio.

 

o Danas se stvara utisak da je Koštunica protiv integracija u EU i u NATO, da je naklonjeniji Rusima i da bojkotuje saradnju u programu Partnerstvo za mir?

 

- Tokom moje saradnje sa premijerom nisam imao takav utisak. Koštunica je podržavao ulazak u Partnerstvo za mir. Problem je bio u tome što NATO nije hteo da ostvarimo veći stepen saradnje, dok se ne postigne veća saradnja sa Haškim tribunalom. Rekao bih da je Koštuničina rezerva prema NATO više posledica toga što nas EU ne poštuje dovoljno, što podržava nezavisnost Kosova, nego toga da se premijer Srbije približava Moskvi.

 

o Da nastavimo našu priču o strategiji odbrane. Šta je bilo sa opremanjem Vojske, sa remontom helikoptera i aviona?

 

- Premijer Koštunica mi je u maju 2004. rekao da od Rusa potražujemo 300 miliona dolara duga i da od toga Ministarstvo odbrane treba da uzme 30 miliona za svoje potrebe. Odlučio sam da se to potroši na remont 5 aviona MIG 29. Otišao sam u Moskvu sa generalom Brankom Krgom i dogovorio se sa Rusima da naše nesipravne avione menjamo za njihove remontovane u koje je ugrađena nova elektronska oprema. Rusi su pozvani u Beograd da potpišemo ugovor za taj posao, da odmah dobijemo MIG-ove, ali je ministar finansija Mlađen Dinkić iznenada rešio da tih 30 miliona dolara utroši na nešto drugo. Tako je remont aviona MIG propao. Dve godine kasnije, međutim, Dinkić je prilikom posete aerodromu Batajnica obećao da če se obezbediti sredstva za remont ovih aviona. Od 5 MIG-ova do danas je samo jedan osposobljen za let. Remont ostala četiri se najavljuje do kraja godine. Na sličan način Ministarstvo finansija nas je sprečilo da kupimo savremenu opremu za elektronsko osmatranje i prisluškivanje, koja je koštala oko 7 miliona evra.

 

o Čija je to bila oprema i ko je bio njen kupac?

 

- To je bila oprema firme Simens, koju je uvezla Jugohemija. Kako smo oklevali sa kupovinom, vlasnik ove kompanije Miroslav Mišković mi se žalio: „Ministre, da li to Ministarstvo odbrane ima nešto protiv moje kompanije?“ Odgovorio sam mu da nemamo para, jer nam je rebalanskom budžeta 2003. smanjeno 6 milijardi dinara, koje su bile predviđene za tu svrhu. Nismo imali novac ni za remont helikoptera, a ni za kupovinu 200 transportera za jedinice za brzo reagovanje. Nismo dobili novac ni za drugu opremu i naoružanje. Posledica takve politike bilo je usporavanje neophodne modernizacije i jačanja odbrambene sposobnosti Vojske.

 

o Ko je to učinio ?

 

- Pored Ministarstva finansija, koje nam je stalno smanjivalo budžet, najveću odgovornost svakako snosi Direkciji za imovinu Republike Srbije, koja je usporila, pa i ukočila, prodaju vojne imovine, a time i obezbeđivanje novca za razvoj armije. Zbog toga nije bilo novca za nabavku zaštitne opreme, kao što su panciri, maskirne uniforme i mreže. I naše priključenje na satelit je trebalo da se finansira isključivo prodajom viškova vojne imovine. Kada sam zapretio da ću javno optužiti sve one koji su kočili reformu i opremanje Vojske, počeli su u medijima napadi na mene i moje saradnike. A potom su podignute optužbe za zloupotrebu službenog polozaja zbog nastojanja da Vojsci nabavim “preterane kolicine opreme ili nepotrebnu tehnologiju“. Mislilo se na pancire i satelit. Voleo bih da mi neko sada odgovori ko je bio u pravu i da se na odgovornost pozovu oni kuji su ovakvim svojim odnosom prema legitimnim potrebama Vojske, rušili njen moral i njene odbrambene sposobnosti. Mislim da je takvo ponašanje dobrim delom bilo posledica onog koalicionog dogovora, po kom je svaka stranka odgovorna za svoj resor. Ja nisam doživljavao sebe na mestu ministra kao predstavnika partije. I smatram da je podela ministarstava prema partijama jako pogrešna.

 

o Zašto tako mislite?

 

- Jer sam se lično uverio da partijski funkcioneri i ministri  zagovaraju prvo platforme svojih partija, a zatim nacionalne interese. U nekoliko navrata sam razmišljao da zbog toga podnesem ostavku, jer sam mislio da je to časnije nego da pravim kompromise sa onima koji su mi uskraćivali sredstva za razvoj Vojske. Kada sam doživeo da mi lider moje tranke G 17 plus uzme novac iz vojnog budžeta, ja nisam imao kome da se žalim, jer je on bio i „kadija koji te tuzi, i kadija koji ti sudi“.

 

o Recite nam šta mislite, da li je Vojska Srbije uništavana namerno ili zbog neznanja i nesposobnosti ljudi u Vladi Srbije?

 

- Bilo je tu od svega po malo, a ponajviše neznanja i idealizma. Posle 5. oktobra  2000. povedeni euforijom o demokratskoj Srbiji i ocekivanoj saradnji sa Zapadom, pojedini političari su, pod uticajem svih stradanja iz devedesetih godina, mislili da Srbija treba da se demilitarizuje i da raspusti armiju. Politički vrh i politička javnost u Srbiji su tada, a i danas podeljeni, na one koji smatraju da je Vojska komunistička zločinačka armija, družina ratnih zločinaca i kriminalaca, koje treba počistiti. I na one koji veruju da je Vojska patriotska snaga Srbije, da su njeni generali narodni heroji i da su svi koji ih napadaju izdajnici i strani špijuni. Ljudi iz vlasti koji su osuđivali Vojsku, stalno su govorili: “ Šta će nam ta ogromna armija, hajde da je rasturimo!“ U takvim uslovima došao sam na čelo Vojske da je reformišem i učinim manjom, ali sposobnijom, bolje opremljenom i bolje plaćenom. Oni koji su mogli da mi pomognu nisu delili moj entuzijazam i viziju. A oni koji su želeli da mi pomognu, nisu mogli, jer nisu kontrolisali finansije.

 

o Kako se dogodilo, da čim ste dokazali da nema Mladića u Karašu, da se pojavi teza da su upravo generalovi telohranitelji ubili dvojicu vojnika tu na Topčideru?

 

- Na osnovu one već postojeće podele mišljenja da je Vojska patriotska snaga zemlje, odnosno zločinačka armija, došlo je i do dvojakog tumačenja stradanja vojnika Milovanovića i Nedeljkovića. Slučaj pogibije vojnika Milovanovića i Nedeljkovića u Topčideru je toliko politizovan da je prava istina o njihovom stradanju i danas skrivena. Kao da je neko jako moćan u ovoj zemlji hteo da se istina ne otkrije. I danas Vojska tvrdi da su oni sami stradali, a kritičari Vojske, da su mladići ubijeni, iako niko ne nudi objašnjenje o postojanju treće osobe, odnosno kako je taj ubica mogao da se tu u Karašu nađe. I umesto da država prvo utvrdi celu istinu, ona je već odlučila da porodicama stradalih mladića podeli po 3,5 miliona dinara naknade.

 

o Recite nam zašto je Srbija zemlja u kojoj je sve moguće? Pa i to da ministar odbane, dvostruki doktor nauka, ambasador, funkcioner UN preko noći bude optužen za zloupotrebu službenog položaja, a da ga niko, čak ni iz njegove stranke ne brani?

 

- Moj problem je bio u tome što su me upravo pojedinci iz moje stranke optužili za zloupotrebu službenog položaja i to predstavili javnosti kao svršenu stvar. Radilo se o uskom partijskom interesu. Takve stvari su moguće, možda zato što smo mi izgleda narod koji nikada nije mogao da se složi oko minimuma svog nacionalnog program, kojim bi se definisali i utvrdili osnovni interesi i principi našeg nacionalnog identiteta. Zbog toga u našoj politici i narodu ne postoji nacionalni konsenzus oko osnovnih pitanja, kao što su srpska unutrašnja i spoljna politika, kultura i tradicija, zaštita nacionalnog identiteta i budućnost zemlje. Mi smo zato jako podeljeno društvo. Svako priča šta želi i radi šta hoće. Delimo se po sistemu ko je kome prijatelj, a ko neprijatelj. Ako nisi sa mnom, ti si protiv mene, logika je kojom se vode mnogi srpski političari, a i obični građani.

 

o Kako se dogodilo da Vas svrstaju u «neprijatelje« ?

 

- Mene su, na primer, političari i moji partijski drugovi kritikovali zato što sam hteo mnogo više da uradim u oblasti vojne reforme. Nikad me nisu hvalili kada sam uradio nešto uspešno, pa ni za ono što je bilo po njihovoj volji. Čim sam posle uspešne reforme Vojske dobio značajna međunarodna priznanja, jer je uspešna vojna reforma predstavljala znak uvođenja stabilnosti u regionu, koji je prošao kroz velika ratna iskušenja, pokušali su da izvedu tzv. preventivni udar, da me uzdrmaju, da vide koliko sam jak i ko me drži. A kada sam posle 18 meseci „pao“, niko u Srbiji nije ustao u moju odbranu. Zbog koalicionog dogovora stranaka to nije bilo uputno. Mislim da je sada prava prilika da se da stvarana ocena onog što smo ja i moji saradnici uradili za Vojsku i utvrdi odgovornost onih koji su me u tome sprečavali.

 

o Naša Vojska je trebalo da bude ojačana i osposobljena da nas zaštiti od posledica otcepljenja Kosova i Metohije od Srbije. Zašto ste danas ubeđeni da još dugo neće biti mira u Srbiji i na Balkanu?

 

- Razlozi  da ovaj region ne bude stabilan vezani su za demografiju i političke okolnosti. Kroz pet ili deset godina Preševo, Makedonija, albanski deo u Crnoj Gori, naći će se pod snažnim uticajem demografske eksplozije Albanaca, što će motivisati politiku kojom će da traže nove prostore za širenje svojih teritorijalnih pretenzija. Ako u tome Albanci uspeju, biće logično da na kraju traže i ujedinjenje svih takvih teritorija. Amerikanci i EU su upozorili Albance da ne otvaraju druga teritorijaklna pitanja u regionu, ukljucujuci jug Srbije. Pitanje je koliko to može da traje. Ipak, za nas je to dobrodosla šansa da za godinu -dve dovedemo Vojsku u stanje da bude kredibilna oružana sila i garant stabilnosti na Balkanu. A onda će se pojaviti i prilika da mi Srbi, a ne Albanci, uređujemo stanje na Balkanu.

 

Kosovo kao leopardova koža

Kako je Milošević izgubio američku milost za Kosovo

SAD su mu poručile: “Vi Kosovo gubite jer niste znali da ga održite!”

 

o Zašto nas Zapad toliko kažnjava da ima potrebu da nam razbija državu i proglašava nas isključivim krivcem za destabilizaciju Balkana?

 

- Zbog toga što nismo bili dovoljno spretni u odnosima sa Zapadom, ali i zato jer je Zapad grešio prema nama. U vreme mog boravka u UN, sarađivao sam sa Medlin Olbrajt, sa Sergejom Lavrovim, sa Kofijem Ananom, Jasuši Akašijem i mnogim drugim svetskim državnicima, koji su želeli saradnju sa Srbijom, ali naši političari nisu znali da to najbolje da iskoriste. Kada je u Dejtonu 1995. potpisao mirovni sporazum, kojim su okončani građanski ratovi u BiH i Hrvatskoj, Milošević je sa tog samita izašao kao mirotvorac. Amerika je preko noći promenila svoj stav prema Srbiji. Nameravali su da ukinu sankcije i ponovo otvore avionsku liniju Njujork - Beograd. Kada su krenuli problemi sa Kosovom, Amerikanci su bili voljni da daju Miloševiću godinu dana da sredi stanje u pokrajini. Plan je bio da, kako ga je Milošević objasnio Amerikancima, izvrši “demokratsko pomeranje naroda na KiM”. Da se napravi etnička simetrija Srba i Albanaca, da se Srbi rasele iz svojih koncentrisanih sredina, a Albanci iz svojih i da se pomešaju. Da KiM bude šarena kao leopadrova koža, sa čime su se Amerikanci složili. Naravno, to nije bio realna plan, jer je Milošević potcenio albanski nacionalni ekstremizam. Posle šest meseci, kada su naše oružane snage počele neodmerenom žestinom da odgovaraju na albanski ekstramizam i mi izgubili kontrolu nad situacijom, SAD su mu poručile: “Vi Kosovo gubite jer niste znali da ga održite!” Potom je Srbiji poslata poruka da se Beograd direktno dogovori sa Vašingtonom o prihvatljivom rešenju. Tu misiju je vodio Ričard Holbruk 1998. godine. Milošević nije ozbiljno shvatio posledice odbijanja ovakvog dogovora, zbog čega je “napravljen Račak” i otvorena ratna opcija. Pregovori u Rambujeu su Zapadu samo “kupili” vreme za ratne pripreme. Onog trenutka kada se Vašingtonu učinilo da je izlaz krize u saradnji sa Prištinom, a ne sa Beogradom, dakle krajem 1998. je u Americi i EU je rešeno da se Albancima da nezavisnost.

 

 

Sprečio sam pobunu generala

Otpuštanje 7.000 zaposlenih za šta nisu postojali zakonski uslovi

Od 23 smenjena samo dvojica generala su se osećali uvređenim

 

o  Od Vas je i traženo da otpustite 7.000 oficira i smenite 23, kako je rečeno, komunistička generala? Zašto ste spasli generale naglog i brzog penzionisanja, zbog čega se čak i NATO naljutio na vas?

 

- To vremenski bila dva odvojena procesa. Penzionisanje generala je bilo na dnevnom redu čim sam došao za ministra odbrane. Za otpuštanje 7.000 zaposlenih za šta nisu postojali zakonski uslovi. To je traženo početkom 2005. godine nakon drastičnog smanjenja vojnog budžeta. Kao prvo, penzionisanje 23 od ukupno 35 generala, bez jasnih planova kako se to uklapa u proces reforme armije, samo bi otežalo sprovođenje te reforme. U atmosferi punoj naboja dela javnosti prema visokom vojnom kadru, to bi samo povećalo osećaj ponižavanja i degradiranja vojnog vrha. I verovatno stvorilo kod general otpor prema Vojsci. Drugo, smatrao sam da mi baš ti generali mogu pomoći da izvedemo reformu i reorganizaciju Vojske. Odložio sam njihovo penzionisanje za 6 meseci i sprečio eventualnu pobunu generala i porast nezadovoljstva u armiji. Iako su znali da napuštaju vojnu službu, generali su uradili plan reforme Vojske i organizaciju Generalštaba, koja se i danas primenjuje. General Krga, načelnik GŠ i ja smo, u međuvremenu uradili plan reorganizacije armije i formiranja brigadnog sistema, koji i danas funkcioniše. U ime zahvalnosti otpisanim generalima smo na svečanoj večeri u Domu garde u Topčideru, kojoj je prisustvovao i patrijarh Pavle, dodelili ordenje. Samo dvojica generala su se osećali uvređenim i nisu došli na ovu svečanost. Kasnije sam tim generalima omogućio da u Domu Vojske otvore Generalski klub penzionera, koji je, nažalost, nedavno zatvoren.

 

Nisam skrivao Ratka Mladića

VBA je 2004. tajno držala pod kontrolom vojna lica koja su služila BiH, Republici Srpskoj i Hrvatskoj.

 

Karla del Ponte, strani izaslanici i novinari imali su detaljne planove tajnog vojnog objekta Karaš

 

o U međuvremenu na Vas su vršeni pritisci da otkrijete gde armija skriva odbeglog generala Ratka Mladića. Kako vam je uspelo da izbegnete tu presiju?

 

- Za mene je obo bilo veoma važno pitanje, kako reforme Vojske, tako i za njeno približavanje evro-atlanskim integracijama. Nismo sa EU mogli da sarađujemo u oblasti bezbednosti uz postojanje sumnji da je naša vojna organizacija odgovorna za skrivanje optuženih za ratne zločine, posebno generala Mladića. Bez jasnog stava po ovom pitanju vrata EU su nam bila zatvorena. VBA je 2004. tajno držala pod kontrolom jedan broj vojnih lica koja su služila BiH, Republici Srpskoj i Hrvatskoj, a za koje se sumnjalo da imaju kontakta sa Mladićem. BIA je preuzela kontrolu vojnih penzionera, kao na primer, Đoga i Tolimira, za koje se smatralo da su Mladićevi jataci. Vojni kontraobaveštajci su utvrdili da niko iz Vojske ne skriva Ratka Mladića. Taj nalaz sa dokumentima predao sam Karli del Ponte. Ona je neko vreme prestala da proziva armiju, ali mi je dostavila informaciju da se general, možda skriva u tajnoj podzemnoj kasarni Karaš u Topčideru, kao i u manastirima kod Zvornika i Valjeva. Kao ministar odbrane o Karašu nisam ništa znao, a Karla del Ponte, strani izaslanici i strani novinari imali su čak detaljne planove tajnog vojnog objekta Karaš. Predložio sam zato Vrhovnom savetu odbrane da mi Karaš otvorimo za srpsku javnost i da i naši novinari vide šta se unutra nalazi. Pokazalo se da Mladić nije boravio i nije skrivan u Karašu. Top nije bilo ni moguće, jer tamo svakodnevno na održavanju objekta radi više od 30 ljudi. A zna se da Srbin teško može da sakrije neku tajnu, a posebno kada je u nju upućeno toliko ljudi.

 

o Otkrite nam vojnu tajnu koliko je JNA imala tih podzemnih objekata u bivšoj Jugoslaviji?

 

- Oko 40. U Srbiji postoji 12 tajnih i podzemnih vojnih objekata, u BiH 17. u Hrvatskoj 7, a u Sloveniji 4. To su bili tajni objekti bivše JNA, čije održavanje bilo strašno skupo, iako nama nisu ništa koristili. Hrvati i Slovenci su sada od njih napravili turističu atrakciju.

 

Satelit nikome ne treba

Odboru za bezbednost Narodne skupštine Srbije podnešen detaljan izveštaj o ratnim izazovima

 

Zbog nemogućnosti prodaje viškova vojne imovine ovaj projekat nikada nije realizovan

 

o Objasnite nam kako je ideja o zakupu satelitskog kanala za osmatranje srpske teritorije, koju je odobrio VSO i Savet ministarta SCG, prerasla u aferu Satelit.

 

- Aprila 2004. u Beogradu je održana konferencija o satelitskoj tehnologiji, na kojoj je zaključeno da Srbija može zakupom satelitskog kanala potpuno da kontroliše svoju teritoriju. Da osmatra vojne objekte, kretanje vojnih, policijskih, ali i krijumčarskih vozila, da kontroliše prelaz državne granice, ilegalni promet ljudi, kao i prirodne i ekološke nepogode i nesreće. Kada su Francuzi čuli da se interesujemo za satelit, ponudili su nam u junu 2004. da za 15 miliona evra od firme EADS kupimo pravo na korišćenje ove vasionske tehnologije. Upozoreni smo da je to satelit NATO i EU, da Brisel nije zadovoljan našom saradnjom sa Hagom i da zato NATO može da nam uskrati kupovinu ili da cenzuriše naša osmatranja.

 

U novembru smo od izraelske firme Imidžs satelit dobili ponudu da zakupimo njihov satelitski kanal na 10 godina, za 45 miliona evra. U tu cenu je uračunata i izgranja naše zemlajske satelitske stanice u Ivanjici, za 7 miliona evra. VSO mi naložio da Odboru za bezbednost Narodne skupštine Srbije moji saradnici i ja podnesemo detaljan izveštaj o očekivanim izazovima, stabilnosti Srbije i da predočimo mere za jačanje naše odbrambene sposobnosti zakupom tehnologije za satelitsko osmatranje zemlje. U dogovoru sa predsednikom parlamenta Predragom Markovićem, ova prezentacija je obavljena uz strogo poštovanje državne tajne. Nažalost, zbog nemogućnosti prodaje viškova vojne imovine, čime bi se ovaj projekat finansirao, on nikada nije realizovan. Ipak, nekome je bilo potrebno da pokrene istražni postupak oko nabavke satelita, što ja lično tumačim kao osudu mojih nastojanja da Vojsci obezbednim najmodernija sredstva za njeno uspešno delovanje u kriznim situacijama. A posebno u funkciji blagovremenog uočavanja kriza. Mislim da bi državni vrh u interesu očuvanja nacionalne bezbednosti zemlje morao da preispita koje su to snage na na delu koje stalno na meti imaju Vojsku Srbije i pokušaje njenog jačanja.