Sudbine

KO JE JOVICA STANIŠIĆ

 

 

Nekadašnji šef srpske tajne policije i haški optuženik našao se na slobodi do septembra, jer je njegovo zdravlje ozbiljno ugroženo. Od kako je penzionisan pre 10 godina ovo je najteža bitka Jovice Stanišića

 

Piše Marko Lopušina

 

Bivi načelnik službe državne bezbednosti Jovica Stanišić stigao je prošlog vikenda iz haga u Beograd, da bi nastavio svoje lečenje na Vojno medicinskoj akademiji. U ovom trenutku njegovo zdravlje je ozbiljno ugroženo, što je bio razlog da Tribunal donese odluku da privremeno pusti na slboodu ovog haškog optuženika.

 

Naime, Žalbeno veće Haškog tribunala naložilo je dan pred nastavak procesa Jovici Stanišiću, da suđenje bivšem načelniku RDB bude odloženo za najmanje tri meseca zbog bolesti optuženog. Time je poništena odluka Pretresnog veća od 10. marta 2008. prema kojoj je Stanišić sposoban da prisustvuje suđenju. Ali i odluka od 9. aprila 2008. godine, kojom se predviđa uspostavljanje video veze u pritvorskoj jedinici Tribunala, kako bi optuženi mogao da prati suđenje, navodi se u saopštenju Tribunala.

Naime, kako NT saznaje iz Haga, Apelaciono veće Tribunala usvojilo je žalbu Stanišićeve odbrane na odluku Pretresnog veća da Jovica Stanišić preko video veze suđenje prati iz pritvora.

 

- Žalbeno veće ocenilo je da je pretresno veće dalo premali značaj Stanišićevom pravu da bude prisutan u sudnici kada je odlučilo da je za nastavak procesa dovoljno da bude uspostavljena video veza preko koje bi Stanišić mogao da prati suđenje. I propustilo da u obzir uzme sposobnost Stanišića da efektivno učestvuje u suđenju preko video veze obzirom na  njegovo psihičko i fizičko stanje. Apelaciono veće Tribunala je zato naredilo Pretresnom veću da se suđenje Jovici Stanišiću prekine na najmanje tri meseca, ali i da se pre donošenja odluke o nastavku procesa ponovo razmotri njegovo zdravstveno stanje – rečeno je u saopštenju Tribunala u Hagu.

 

Nekadašnji šef srpske tajne policije našao se na slobodi do septembra, jer je njegovo zdravlje ozbiljno ugroženo. Od kako je penzionisan pre 10 godina ovo je najteža bitka Jovice Stanišića.

 

ČETIRI ROČIŠTA

 

Bivši šef SDB Srbije Stanišić i njegov pomoćnik Franko Simatović optuženi su za zločine nad nesrbima u Hrvatskoj i BiH. Prema navodima optužnice, čelnici DB-a učestvovali su u udruženom zločinačkom poduhvatu od 1. avgusta 1991. do 31. decembra 1995. godine čiji je cilj bio prisilno i trajno uklanjanje većine nesrba, prvenstveno Hrvata, bosanskih muslimana i bosanskih Hrvata sa velikih delova teritorije Hrvatske i BiH.

 

Oni su, prema optužnici, pojedinačno ili u dogovoru s drugim učesnicima zločinačkog poduhvata formirali, finansirali, opremali i snabdevali specijalne jedinice DB-a, pa i rukovodili pripadnicima i agentima koji su učestvovali u činjenju zločinima iz optužnice. Obezbeđivali su oružje, finansijska sredstva, obuku, logističku podršku i drugu pomoć i podršku specijalnim jedinicama koje su zločinima unutar srpskih autonomnih oblasti Krajine, Slavonija, Baranje i zapadnog Srema“ i teritorija u BiH, uključujući, pored ostalih, opštine Bijeljina, Bosanski Šamac, Doboj, Mrkonjić Grad, Sanski Most i Zvornik.

 

Ti progoni, na osnovu lične odgovornosti, Stanišić i Simatović, kako se navodno, izvedeni su pa diskriminacionoj osnovi - političkoj, rasnoj i verskoj - a obuhvatali su ubistva, prisilno premeštanje i deportaciju Hrvata, bosanskih muslimana, bosanskih Hrvata i drugih civila nesprske nacionalnosti navedenih u optužnici.

 

Suđenje Jovici Stanišiću počelo je 28. aprila 2008. godine. Sudsko veće sudije Patrika Robinsona zakazalo je u međuvremenu četiri ročišta, ali Jovica Stanišić nijednom nije bio prisutan u sudnici, niti je proces pratio preko video-veze. Holandski sudski psihijatar Jozef De Man je pred Tribunalom izjavio da je za lečenje Stanišićeve teške depresije sa psihotičnim obeležjima, koja ga trenutno čini nesposobnim za suđenje, potrebno između tri i šest meseci.

 

Sličnu tvrdnju iznela je i odbrana Jovice Stanišića, koja je u prigovoru Tribunalu podnela i nalaz lekara za Vojno medicinske akademije u Beogradu. Na inicijativu profesora dr Boška Đukanovića, direktora Instituta za kardiovaskularne bolesti "Dedinje", deset uglednih lekara, koji su lečili Jovicu Stanišića pre odlaska u Hag, ekipa beogradskih lekara je Tribunalu poslala dijagnozu. U njoj se kaže da Stanišić pati od napada ulceralnog kolitica, hronične bolesti ograna za varenje, kamena u bubregu, tokom kojeg je "probavnim putem" izgubio "mnogo krvi" i "veoma je slab".

 

- Stanišić je u teškoj depresiji sa elementima psihoze, već godinama pati od zapaljenskog oboljenja završnog dela debelog creva sa ranicama. Zbog toga je dugo bio na terapiji kortikosteroidima, sve do operacije pre tri godine, koju je na Prvoj hirurškoj klinici KCS uradio prof. dr Zoran Krivokapić, naš najbolji koloproktolog. Kortikosteroidi su Stanišiću oštetili kosti, pa je sada sklon osteoporozi, a ima i kamen u bubregu – utvrdili su eksperti VMA.

 

MOGUĆE SAMOUBISTVO

 

Pojava depresije, i to u teškom obliku, za lekare u ovom konkretnom slučaju nije neočekivana. Neuropsihijatar dr Miroslava Jašović-Gašić, redovni profesor i šef Katedre za psihijatriju na Medicinskom fakultetu u Beogradu, kaže da bi svaka osoba u sličnoj situaciji gubitka slobode, ugleda, samopouzdanja, svih vrednosti u koje je verovala, reagovala depresijom. Kod Stanišića organska hronična bolest čini još težim psihički status, jer je reč o bolesti koja spada u grupu psihosomatskih, odnosno psihofizioloških. Takav pacijent ulazi u „začarani krug” u kojem psihički faktor izaziva organsku bolest, a onda, zbog trpljenja bolova i organske podloge, dugotrajni simptomi vode opet u depresiju.

 

– Teško depresivne osobe često imaju izražene crne misli. Osoba potcenjuje sebe, prolazi kroz samooptuživanje, oseća apsolutnu beznadežnost i bespomoćnost. Nema želju za razgovorom – govor je spor, asocijacije su spore, pravi česte pauze između reči i kod nje preovladava negativan stav. Kod takozvane inhibovane, usporene depresije, osoba kao da ne može da govori, za razliku od teških, agitovanih depresija gde pacijent plače, udara glavom u zid. Znači, depresija zaista ima širok spektar različitih manifestacija: od lošeg raspoloženja i melanholije do tuge koja utiče na sve psihičke aktivnosti i potpuni gubitak volje – objašnjava doktorka Jašović-Gašić.

 

Jovica Stanišić, bivši načelnik Resora državne bezbednosti Srbije i haški pritvorenik je prvim neprihvatanjem Tribunala da ga leči doveden u situaciju, u kakvoj je bio Slobodan Milođević u Hagu, da mu život bude ugrožen nelečenjem. Zato se beogradski lekari najviše i zabrinuli. U najužoj grupi lekara koji su tražili da se Jovici Stanišiću omogući adekvatno lečenje su profesori dr Boško Đukanović, direktor "Dedinja", dr Predrag Peško, direktor Instituta za digestivne bolesti KCS, dr Miloje Joksimović, neurohirurg, dr Zoran Krivokapić, hirurg koji je operisao Stanišića, dr Dragutin Kecmanović i dr Miroslav Milićević, hirurzi, dr Cane Tulić, urolog, dr Mirko Bulajić, dr Vojkan Stanić, dr Vaso Antunović, dr Spasoje Petković, akademik dr Miodrag Ostojić, dr Lukas Rasulić, dr Svetozar Damjanović, dr Slavko Tomić, dr Svetomir Ivanović i dr Ranko Dakić.

Jovici Stanišiću je neophodno intenzivno lečenje. Očigledno je da je Haški tribunal suočen sa stručnim ozbiljnim nalazima  lekara odlučio da postupi humano i omogući optuženom Jovici Stanišiću da sačuva svoje zdravlje.

 

ČOVEK ZVANI LEDENI

 

Prvi čovek srpske tajne policije je krajem devedesetih zahvaljujući jednom beogradskom novinaru uzdignut u svemoćnog vladara i dobio nadimak Ledni koji mu nije odgovarao. To se Stanišiću nije sviđalo, jer u suštini nije hladnokrvan, već vrlo osetljiv čovek.

 

- Bio je ambiciozna, bio je nervozan, bio je čiraš, ali je sve to skrivao svojim kamenim izrazom lica i velikim sunčanim naočarima, koje je počeo da nosi čim je postao šef RDB – seća se Stanišića bivši načelnik tajne službe Dragan Mitrović.

 

Koliko je Ledeni osetljiv videlo se kada je u operaciji “Sablja” pritvoren u čuveni CZ. Srpski premijer Zoran Đinđić je ubijen 12. marta 2003. Jovica Stanišić je bio njegov jako dobar poznanik, pa ipak, policija je nekadašnjeg načelnika RDB uhapsila 13. aprila 2003. godine, oko 13,30 časova. Stanišić je, kažu njegovi ukućani, slutio šta će mu se dogoditi. Rekao je 12. marta uveče: “Ništa nije dobro, mogu i mene da pokupe.”

 

Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova posle ubistva Đinđića, rekao mi je da je Stanišić priveden “zato što je vanredno stanje bilo obaveza da policija istraži i ono što nije bilo moguće u redovnoj zakonskoj proceduri”. Ministar je tvrdio da svedočenje u istrazi bivšeg šefa Resora državne bezbednosti “otkriva vertikalu o kojoj sam toliko puta govorio”, što će reći da je put organizovanog i državnog i kriminala vodio do Slobodana Miloševića.

 

MUŠKE SUZE

 

Zato je Jovicina supruga Gordana mislila da joj policija privodi muža zbog Tribunala u Hagu. Nije promenila mišljenje ni kada je oko četiri sata posle odvođenja Jovica pozvao i pitao za neke papire o njihovoj kući. Stanišić je na svoje traženje u Okružnom zatvoru u Beogradu tog aprila 2003. bio smešten u samici. Nije imao vesti šta se dešavalo napolju, ni šta u njegovoj porodici. Njegova majka Rada Stanišić je umrla u Bačkoj Palanci na Uskrs, 27. aprila. Sahranjena je dan kasnije na gradskom groblju u Bačkoj Palanci.

 

U novinskoj čitulji je bilo napisano “Majko, ne znam da li mi je teže što nisam mogao da te ispratim na večni počinak ili sama spoznaja da sam te zauvek izgubio...Tvoj sin Jovica Stanišić...”.

 

Međutim, tu čitulju Jovica Stanišić nije napisao. Za tužnu vest Jovica Stanišić je saznao od supruge Gordane tek 14. maja 2003. Kada se vratio u zatvorsku samicu nekada moćni prvi čovek srpske tajne policije zvani Ledeni, je zaplakao kao malo dete. Bio je ponižen, pobeđen, uvređen, skrhan, jer mu država za koju je radio nije dozvolila da poslednji put vidi svoju majku i da prisustvuje porodičnom oproštaju od nje.

 

Gordana Stanišić je ovu čitulju napisala, jer je znala kako njen muž misli, koliko je voleo svoju majku Radu i kako bi se od nje oprostio.

 

- Vest o smrti majke Rade smo saopštili Jovici tek 14. maja, kada smo kod njega bili njegov otac Milan i i ja. Nisam imala hrabrosti da mu to kažem kada sam ga prvi put posle hapšenja videla 9. maja 2003. Jer, dan pre toga, Jovica je dobio hašku optužnicu i bio jako uzbuđen – seća se Gordana Stanišić.

 

Stanišić je ostao u memljivoj, skučenoj samici čitavih 35 dana. I tada je razmišljao o odlasku u Hag. Supruga Gordana mu je još 2000. govorila:

 

- Trebalo bi da se pripremaš za Hag, da sakupljaš dokumentaciju i svedoke. Samo bi odmahnuo rukom i smešeći se govorio da to ja hoću da ga se oslobodim i pošaljem u Hag. Tek je nedavno zamolio neke ljude da prate suđenja na televiziji – kaže Gordana Stanišić.

 

Sa istražiteljima Tribunala počeo je da razgovara, po odobrenju Vlade Srbije, 2001. godine. Želeo je dobrovoljno da se preda. “Ako me optuže, predaću se, otići ću u Hag i dokazaću svoju nevinost.”

 

- Mislio je da je to dobro za državu, za Srbe, da se čuje i njihova istina. Govorio je da Hrvati i Muslimani godinama pričaju svoju priču, da je ona postala istina Tribunala. Govorio je i Miloševiću da se mora sarađivati sa Hagom, kada smo već to potpisali. Bodrio je ljude iz Službe da razgovaraju sa istražiteljima - svedoči Gordana Stanišić.

 

Njegova računica je mogla da izgleda ovako: ako pristanem da svedočim protiv Miloševića - ubiće me. A od optužnice će me čuvati pomalo lideri DOS-a kojima sam sačuvao glavu, a mnogo više kontakti koje sam ostvario sa Džonom Dojčom šefom CIA, Jevgenijem Primakovom (šef ruskog KGB-a, pa ministar spoljnih poslova, pa premijer Rusije), šefom francuske kontraobaveštajne službe Divartom...

 

OPASAN ČOVEK

 

Zbog osnovane sumnje da “ugrožava bezbednost drugih građana i bezbednost Republike” specijalni tužilac mu produžava pritvor dva puta po 15 dana sa istim obrazloženjem da postoje “operativna obaveštenja koja opravdavaju bojazan da će na slobodi ometati radnje od interesa za sprovođenje postupaka za krivična dela organizovanog kriminala”. I zbog predaje Međunarodnom krivičnom tribunalu. Time mu se uskraćuje pravo da se dobrovoljno preda Tribunalu, dakle da uradi ono što odavno najavljuje, a to dalje može da znači i da mu država neće dati garancije da se brani sa slobode. I ugrožava zdravlje. Naime, uprava Centralnog zatvora ili CZ-a, kako Beograđani polularno zovu Okrtužni sud utvrdila je posle pregled au Zatvorskoj bolnici da Stanišić ima problema sa stomakom. I da mu je neophodna operacija pod totalnom anestezijom.

 

- Ruke su mu potpuno žute, sada ima i gušenje, ima i užasne bolove, ne može ništa ni da čita, ne može više da podnosi izolovanost samice – govorila je njegova supruga.

 

Stanišić je zbog velikog broja čireva na želudcu već bio lečen na VMA u leto 2000. godine. Ali je tada po naređenju Slobodana Miloševića izbačen sa Vojno medicinske akademije, a dr Dinu Tarabaru je zaprećeno da ne sme da ga leči. Preuzeo ga je tada na lečenje dr Tomica Milosavljević.

 

Zbog povratka bolesti Jovica Stanišić je u pritvoru 2003. godine govorio svojoj ženi: “Jedva čekam da odem u Hag.”

 

SPASAO SLOBODANA MILOŠEVIĆA

 

Za Jovicu Stanišića srpska javnost je čula početkom devedesetih kada je penzionisam načelnik SDB Dragan Mitrović, a na njegovo mesto u tajnu policiju doveden Zoran Janaćković. Stanišić je bio njegov zamenik. I kada se pokazalo da Janaćković kao politički kadar ne ume operativno da vodi Službu državne bezbednosti, Stanišić je došao na njeno čelo 1991. godine.

 

 

Jovica Stanišić je rođen 1950. godine u selu Ratkovu kod Bačke Palanke. Njegov otac Milan Stanišić radio je u socijalnom, kao šef odseka, a brat Nikola mu je bio omladinski aktivista. Stanišići su kolonisti iz Crne Gore. Doselili su se posle Prvog svetskog rata na Kosovo, a zatim preko Prokuplja, posle drugog rata u Bačku. Jovičina majka Radmila – Rada, je od Babovića sa Kosova. Jovica Stanišić je je išao u palanačku Gimnaziju, a 1974. je završio Fakultet političkih nauka u Beogradu. Njegov veliki prijatelj je bio komšija Mihalj Kertes. Njihovi roditelji su se znali, Jovičin brat Nikola je išao sa Kertesom u školu.

 

JOVIČINI LJUDI

 

Jovica Stanišić je prilikom reorganizacije MUP-a Srbije, 1991. godine tajnu policiju, koja se zvala Služba državne bezbednosti – SDB preimenovao u Resor državne bezbednosti – RDB. Time je hteo da se oslobodi zaostavštine SDB koja je funkcionisala isključivo kao politička policija, a da afirmiše RDB kao službu za borbu protiv terorista i naoružanih državnih neprijatelja Srbije. U njemu je 1995. radilo oko dve stotine inspektora, koji pokrivaju ne samo Srbiju, već Jugoslaviju, Balkan, Evropu i svet.

 

Stanišićevi najbliži saradnici su bili Dragiša Ristivojević, bivši v.d. načelnik tajne službe SFRJ, i reaktivirani penzioner SSUP-a, zatim kao zamenik Mile Tepavčević, iskusni policajac iz Srbije, Branislav Nešić, specijalac, aktivni karate majstor, nezvanično telohranitelj načelnika tajne policije Srbije, Vlada Dragićević, stručnjak za elektroniku i strane jezike, Mile Gajić i Milan Filipović – Fića, organizatori specijalnih akcija.

 

O Jovici Stanišiću, načelniku u SDB Srbije, koji je svojevremeno u kabinetu načelnika SDB dr Obrena Đorđevića, planiran da postane šef srpske tajne policije od 1991. godine, malo se znalo u javnosti. Za samo mesec dana 1995. godine, međutim, Jovica Stanišić, načelnik Resora državne bezbednosti Srbije, pojavio se javno, na beogradskoj Televiziji, čak dva puta. Prvi put je to bilo prilikom proslave Dana bezbednosti 13. maja 1995. godine, kada je delegacija MUP-a Srbije, u kojoj je bio i Stanišić, posetila Slobodana Miloševića, predsednika Srbije, a zatim i grob najpoznatijeg srpskog policajca Aleksandra Rankovića u Aleji velikana. Time su čelnici MUP-a Srbije, izgleda, hteli da posle 30 godina rehabilituju Aleksandra Rankovića, nekadašnju žrtvu i Titove političke klike i jugoslovenske policije, ali i da javnosti stave do znanja da je Resor državne bezbednosti, takođe, posle trideset godina u Srbiji opet jedinstven i jak, kao u doba Leke Rankovića i Krcuna Penezića.

 

Primetno je bilo da šef tajne bezbednosti Jovica Stanišić nije lako podnosio prisustvo novinara i reportera. Saglasno svom zanimanju, da štiti državu Srbiju od tajnih akcija i operacija čiji je cilj rušenje poretka, Jovica Stanišić je izbegavao sve prilike da upadne srpskoj i jugoslovenskoj javnosti u oči. Čak je i svakih mesec dana menjao kućni broj telefona da bi izbegao i privatne susrete prve vrste sa poznanicima i prijateljima.

 

JUNAK DANA

 

Trećeg juna 1995. godine, načelnik srpske tajne službe bio je svetski junak dana. Beogradska televizija ga je prikazala kao čoveka koji je spasao obraz Srba i samog Slobodana Miloševića. Kao specijalni izaslanik predsednika Srbije, načelnik Resora državne bezbednosti, Jovica Stanišić posetio je Pale, obavio poverljive razgovore sa dr Radovanom Karadžićem i rukovodstvom Republike Srpske, oslobodio 150 pripadnika »plavih šlemova« i javno ih doveo u Srbiju. U pratnji odreda specijalaca MUP-a Srbije i svojih inspektora Jovica Stanišić je vojnike OUN smestio u novosadski hotel »Sajam«, a zatim ih preko Surčina ispratio za Zagreb, u direkciju Unprofora.

 

Konvoj je imao tri autobusa i ambulantna kola. Pored Jovice Stanišića bio je i Aleksa Buha, specijalni izaslanik Radovana Karadžića. Prešavši iz Bosne u Jugoslaviju, na graničnom prelazu Karakaj, ujutro u oko dva sata, pred novinarima koji su sa televizije pozvani posebno za ovu priliku, načelnik tajne policije Srbije je javno rekao:

 

»Rukovodstvo Republike Srpske prihvatilo je apel predsednika Slobodana Miloševića, da kao znak spremnosti da učini korak u pravcu mirovnog rešenja krize, pusti na slobodu 150 pripadnika snaga UN. Pregovori nisu bili tako teški kao što se misli. Rukovodstvo Republike Srpske pustilo je ove vojnike u znak dobre volje prema mirovnom procesu i koliko sam ja stekao utisak i na Palama vlada duboko uverenje da se iz krize može izaći samo mirom – nikako ratom. Ovaj gest RS najbolji je dokaz za to!«

 

Koliko je akcija dovođenja vojnika OUN sa Pala u Jugoslaviju bila tajnovita, govori i činjenica da o njoj ništa nije znala ni Sonja Karadžić, kćerka i miljenica predsednika RS, a ni rukovodstvo Službe državne bezbednosti SRJ, koje se na prelazu Karakaj pojavilo sa velikim zakašnjenjem. Srpskom načelniku tajne policije, tajnost je bila garancija uspeha misije, u koju ga je uputio Slobodan Milošević lično.

 

Pojavljivanjem na televiziji u ulozi specijalnog izaslanika, Jovica Stanišić se predstavio kao čovek od, trenutno, najvećeg poverenja kod predsednika Srbije. Za poznavaoce ovog policajca to nije bilo ništa neobično, jer upravo Stanišić sa svojim radnicima pet godina čuvao Slobodana Miloševića.

 

AKCIJA NA PALAMA

 

Jovica Stanišić se posebno istakao kada je 1989. godine učestvovao je u organizaciji obezbeđenja dolaska Slobodana Miloševića na Gazimestan. Lični telohranitelj predsednika Srbije, Senta Milenković na Stanišićev zahtev je pre četiri godine prešao iz brigade specijalaca MUP-a u državnu bezbednost. Resor srpske tajne službe zadužen je i za bezbednost članova porodice Slobodana Miloševića, tako da i po tim zadacima Jovica Stanišić direktno odgovara samo predsedniku Srbije. Tada su Stanišićevi ljudi kod Kosova Polja pronašli snajper ruske proizvodnje, iz kog je albanski strelac trebalo da izvede atentat na Slobodana Miloševića. Ali se ubica uplašio i pobegao.

 

Drugi veliki Jovicin saradnik bio je Mihalj Kertes. Stanišić je sa Kertesom obezbedio nastavak "antibirokratske revolucije" u Crnoj Gori i Vojvodini. A zatim mu je Bracika pomogao da razbiju i isele moćni Savezni SUP, u čijem je sastavu bilo mnogo ljudi jugoslovenske orijentacije odanih tadašnjem premijeru Anti Markoviću. To je odrađeno bez greške uz pomoć Bracike Kertesa koji je bio čovek za vezu između Stanišićevih krtica u SSUP-u i DB-u Srbije. Kada je 1992. MUP Srbije formalno i nasilno preuzeo arhivu savezne Službe, SSUP je odavno bio prazna ljuštura.

 

LEDNI I FRENKI

 

Stanišić je bio ključni čovek za pripremu i vođenje ratova u kojima Srbija zvanično uopšte nije učestvovala. Najpre je početkom 1991. u sastav reformisane Službe, koja je pod Stanišićem promenila ime u Resor državne bezbednosti, uvedeno Drugo odeljenje kome je povereno organizovanje i naoružavanje paravojnih formacija u Hrvatskoj i Bosni. Operativna uloga u tom planu pripala je Franku Simatoviću Frenkiju, Stanišićevom mlađem kolegi sa studija i kasnije u Službi.

 

O Stanišićevim aktivnostima tokom poslednje decenije 20. veka bilo je malo zvaničnih informacija. Mediji su njegovo ime vezivali za gotovo sva bitnija dešavanja u Srbiji i bivšim jugoslovenskim republikama – pripisivane su mu zasluge za naoružavanje Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, za oslobadjanje Željka Ražnatovića Arkana iz hrvatskog zatvora 1991. godine, za formiranje lažnih opozicionih stranaka i za vrbovanje kriminalaca u specijalne jedinice koje su učestvovale u ratištima širom bivše Jugoslavije.

Svet ga je upoznao u junu 1995. godine kada je kao specijalni izaslanik Slobodana Miloševića izdejstvovao puštanje na slobodu 120 Unproforaca koji su na Palama držani kao taoci kako bi se sprečilo bombardovanje republike Srpske. A u akciji na Palama učestvovao je i načelnik tehnike Vlada Dragićević u funkciji prevodioca. Njegov posao je bio da sa specijalnim elektronskim uređajima »čisti« prostor u kome se kreće Slobodan Milošević od prislušnih uređaja i tajnih mikrofona. Dragićević je za SDB Srbije počeo da radi 1993. godine kada ga je i preuzeo Jovica Stanišić.

 

Posle uspešne misije u Bosni, i značajnih političkih poena, koje je ovom akcijom Stanišić doneo Miloševiću, u domaćoj i svetskoj javnosti, predsednik Srbije je primio načelnika Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. Tom prilikom je Jovica Stanišić podneo iscrpni izveštaj o misiji oslobađanja »plavih šlemova«.

 

PUT KA POLITICI

 

Ova akcija je dala za pravo analitičarima srpskih zbivanja na Balkanu, da zaključe kako je Jovica Stanišić uspostavio zvanične kontakte između Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, ne bi li na političkoj sceni opet zajedno nastupili. Svetski lideri su pozdravili Miloševićev gest. Francuska ga je okarakterisala kao lični uspeh predsednika Slobodana Miloševića. Bio je to, međutim, ne samo i lični uspeh Jovice Stanišića već i izvanredna prilika da se iz Resora državne bezbednosti vine u politiku.

Na političkoj sceni Srbije, mogu se sresti ličnosti koje su nekada radile za srpsku tajnu službu. Dušan Mihajlović, lider Nove demokratije je na primer, radio je u SDB Valjevo, dok je dr Nenad Đorđević, u beogradskoj tajnoj policiji bio zaposlen kao kontraobaveštajac.

 

Politika, diplomatija je ono što Stanišić intimno želeo kao budući posao. Čak je pohađao kurseve stranih jezika, jer je shvatio da sa dolaskom mira u Bosnu i Jugoslaviju sa javne i tajne scene moraju da siđu svi protagonisti militantne opcije. U svojstvu predsednika komisije za bezbednosnu saradnju sa stranim državama, Jovica Stanišić je tokom 1995. godine, posetio Kinu i Rusiju, a tokom 1996. godine i SAD.

 

O Jovici Stanišiću su mnogi svedočili kao o čoveku koji je koordinirao pobunu Srba u Hrvatskoj, organizaciju Srba u Bosni, zaštitu Srba na Kosmetu i u Sandžaku. Neki delinkventi su se hvalili da su njegovi saradnici, a jedan okrivljeni za ratne zločine je čak na sudu tvrdio da je ubijao po nalogu RDB Srbije. Nastupom u misiji »plavi šlemovi« na Palama, Jovica Stanišić je potvrdio da je direktno umešan u bosansku krizu, ali samo kao mirovnjak. Iste godine je putovao u Dejton, kao član srpske pregovaračke delegacije.

 

Iz Dejtona je doneo kofer sa raznim alatom, a sa Pariske mirovne konferencije o Bosni - kuhinjsku dasku, i polako se spremao za postepeno povlačenje, ali novi izazovi i iskušenja su se iznova ukazivali u daleko strašnijem obliku.

 

Pričalo se neko vreme po Beogradu, da su posle svađe između Miloševića i Karadžića i dve srpske tajne službe, ova iz Beograda i ona sa Pala, zaratile, odnosno da je ovaj drugi u Republici Srpskoj hvatao i čak terao u zatvor inspektore i operativce Jovice Stanišića, koji su ilegalno radili u Bosni. Kako je Jovica Stanišić sam otputovao na pregovore sa Radovanom Karadžićem, to je značilo da ga je i predsednik RS prihvatio kao »svog« pregovarača i čoveka od poverenja Slobodana Miloševića. Sam predsednik Srbije to je donekle potvrdio i time što je u leto 1995. prilikom zvanične posete Moskvi i Borisu Jeljcinu, sa sobom poveo i načelnika tajne službe Jovicu Stanišića.

 

SRBIN U CIA

 

Jovica Stanišić se tajno sastajao sa Ričardom Holbrukom i Žakom Klajnom.

 

Stanišić je bio posrednik i u famoznom sporazumu između Radovana Karadžića i američkog pregovarača Ričarda Holbruka. Prvo je trebalo da on odmah odustane od snova da će moći da učestvuje na Dejtonskoj mirovnoj konferenciji, da rukovodstvo sa Pala pristane da prepusti Miloševiću da ih zastupa, i, na kraju, da će se, u interesu opstanka svoga naroda u Bosni, potpuno povući iz političkog života. Nije ga bilo lako ubediti da je daleko bolje da on sam kapitulira, nego svi Srbi. Jedne olujne noći, dok su nebom sevale munje, Stanišić je tri puta leteo preko Drine helikopterom, da Karadžiću prenese šta su Milošević i Holbruk dogovorili na Dedinju. Samo je još on trebalo da se s tim složi.

 

A onda je, opet jedne noći, telefonom u Dejton Jovicu Stanišića pozvao Džon Dojč, šef CIA. Zahvalio se što je u Beograd primio predstavnika CIA Vilijama Džejmisona i što je uspostavljena službena saradnja. Razgovor je bio krajnje kurtoazan, ali bio je to simboličan gest dobre volje i spremnosti Amerikanaca da pomognu modernizaciju Resora državne bezbednosti Srbije, kako bi se mogao uključiti u sistem svetske globalne bezbednosti.

 

Džon Dojč bio je prvi šef CIA u istoriji koji je (1995.) došao u Beograd. Stigao je predsedničkim avionom, sa suprugom i svitom od 200 saradnika. Ispoštovan je embargo od sedam dana, da niko ne objavi, i ne sazna, ništa o toj poseti, koja je najavljivala potpuno novu eru u odnosima Amerike i Srbije. Tokom jednodnevnog boravka, Dojč se sastao i sa predsednikom Miloševićem i Jovicom Stanišićem.

 

VEZA SA RUSIMA

 

Da je pala poslednja antiamerička tvrđava u Evropi, potvrdila je i uzvratna Stanišićeva poseta Stanišića Dojču u sedištu CIA, u Lengliju. Dogovorena je reorganizacija srpske tajne službe po američkom modelu, i konačno napuštanje iskustava koje su udbaši, pola veka ranije, naučili na Akademiji "Đeržinski" u Moskvi. Stanišić je Dojču poklonio ogromnu sliku Olje Ivanjicki, koja je ovde decenijama bila najbolja ambasadorka američkog pop-arta.

 

Doveo je i Evgenija Primakova u Beograd da podrži Miloševića. Poseta prvog ruskog obaveštajca, akademika Jevgenija Primakova, izgladila je ranije nesporazume i donekle ublažila Miloševićev bes što Rusija nije uložila veto u Savetu bezednosti na uvođenje sankcija Jugoslaviji. Još od prvog susreta, Primakov i Stanišić su uzajamnu bliskost i uvažavanje pretvorili u neraskidivo prijateljstvo, koje je opstalo do dana današnjeg.

 

Zahvaljujući tome, Jovicu Stanišića je 1994. godine, mimo bilo kakvog protokola i diplomatskih pravila, u Moskvi primio i predsednik Rusije Boris Jeljcin, i s njim u razgovoru ostao 45 minuta. Jeljcin se tom prilikom nije osvrtao na uvredljivo pisanje beogradske štampe o njemu kao američkom agentu i pijanduri, niti na pokušaje Miloševićevih ljudi da u ruskoj Dumi kupe dovoljno deputata - za njegovu smenu.

 

- Zdravstvujte! Niko ne sme da mi dira Srbe! Je l' vam nešto treba? Daćemo vam sve, i naftu, i gas, oružje! Niko ne sme da posvađa dva bratska, slovenska naroda! - egzaltirano je Jeljcin grlio Jovicu Stanišića.

 

Naravno, nije bilo mnogo šta od tih ruskih obećanja, osim što je ta Stanišićeva poseta Jeljcinu izazvala pravu erupciju besa kod Slobodana Miloševića.

 

- Valjda je prvo mene trebalo da pozove i primi!

 

Čak je i svom šefu tajne službe bio najstrožije zabranio da bilo kome kaže da se lično video sa Jeljcinom.

 

Tako su se Stanišiću i zbog mirotvornih zasluga u Bosni i zbog diplomatskog putovanja u Rusiju, a i Kinu, politička vrata definitivno otvorila. Taman toliko, da iz policije pređe u diplomatiju i da postane srpski »Akaši«.

 

JOVICA HAPSI KARLOSA

 

Bio je to razlog, međutim, da sve svetske tajne službe počnu da istražuju profesionalnu biografiju Stanišića. U jednom povreljivom nemačkom dokumentu je pisalo da se “ Jovica Stanišić u tajnoj policiji Srbije zaposlio posle završenog fakulteta”.

 

Radio je kao kontraobaveštajac u sektoru Istok i postao specijalista za KGB u beogradskoj upravi SDB. Kasnije je u SDB Beograda radio u analitici, a kada je prešao u tajnu službu Srbije, bio je prvo operativac kontraobaveštajnog sektora Zapad, a kasnije i pomoćnik načelnika za Sektor kontraobaveštajne delatnosti. Učestvovao je, na primer, u Nemačkoj, na uspostavljanju saradničke mreže među emigrantima. A i u akciji hvatanja Sančeza Iljiča Ramireza, poznatijeg kao Karlos u beogradskom hotelu »Ekscelzior«, je učestvovao je kao operativac, što je BND posebno intrigiralo.

 

U septembru 1975. godine, naime, u pratnji svog telohranitelja Klajna, iz Alžira za Jugoslaviju, preko Švajcarske, stigao je Ramirez Sančez Ilič, poznatiji kao revolucionarni terorista Karlos. Tada je Karlos bio alžirski profesor arheologije, Džordž Osharan, a Klajn je bio televizijski tehničar. Putovanje je bilo organizovano na najvišem nivou: predsednik Bumedijen je dobio dozvolu i lično se dogovorio sa predsednikom Titom. Jugoslaviju je izabrao kao neopredeljenu zemlju koja je bila odlična polazna tačka za njegovo putovanje po Evropi. Karlos je želeo da regrutuje članove »2. juna«, RAF-a, Crvenih brigada i Nemačkih revolucionarnih ćelija.

 

Tito je od Karlosa dobijao poverljive informacije, naročito o političkoj situaciji na Srednjem istoku.

 

Karlosa i njegovog telohranitelja Klajna, uhvatili su Obren Đorđević, Dragan Mitrović i Jovica Stanišić iz Službe državne bezbednosti Srbije, u hotelu »Metropol«. Dr Đorđević priznaje da je SDB Jugoslavije imao najavu od nemačke službe BND, da će Karlos iz Švajcarske doleteti u Beograd. Nemci su imali sve podatke o Karlosu, čak i broj njegovih cipela. Dr Đorđević, međutim, nije mogao da odgonetne zašto sami Nemci, koji su kontrolisali ciriški aerodrom, nisu uhapsili ovog teroristu. Kada je dr Obrenu Đorđeviću i Draganu Mitroviću, njegovom zameniku postalo jasno da Nemci žele da hapšenje Karlosa u SFRJ, iskoriste za međunarodnu optužbu protiv Beograda za podržavanje terorizma.

 

Uz konsultacije sa Titom, odlučio da se Sančez Ramirez Iljič ne hapsi na policijski, već na prijateljski način. Karlos je legitimisan i priveden u zgradu SSUP-a, u Sarajevskoj ulici, zajedno sa pratiocem Klajnom, koji je bio u hotelu »Ekscelzior«. Hapšenje su, bez otpora, obavili Obren Đorđević, Jovica Stanišić i Dragan Mitrović lično. Dr Obren Đorđević je puna dva dana po tri sata razgovarao sa Karlosom. Tim razgovorima prisustvovala je jedino jedna žena prevodilac.

 

Sančez Ramirez je govorio o svojim akcijama, o saradnji sa KGB, Štazi, Sekuritateom, SDB-eom.

 

Pominjao je i imena svojih saradnika, otkrivao je imena saradnika Mosada i prijatelja u »Crvenim brigadama«. Posebno je govorio o vezama zapadnih političara sa teroristima sa Bliskog Istoka. Svi Karlosovi odgovori su bili iscrpni i iskreni i još do danas nisu dostupni javnosti, jer nose oznaku »državna tajna«. Dragan Mitrović i Jovica Stanišić, obojica iz beogradske uprave SDB, su ispratili Karlosa na avion. Čuveni revolucionar je bio preobučen u radnika »Energoprojekta«, koji sa kolegama odlazi na rad u Irak, tako da nemački BND nije mogao da otkrije kako je Karlos izašao iz Jugoslavije i kuda je otišao.

 

DOVOĐENJE KAPETANA DRAGANA

 

Nekoliko godina je Staniđić u državnoj bezbednosti bio pomoćnik, prvo načelniku Draganu Mitroviću, a zatim Zoranu Janaćkoviću, da bi posle odlaska ovog drugog, za šefa obaveštajne službe Ministarstva spoljnih poslova Jugoslavije, preuzeo rukovođenje Resorom državne bezbednosti MUP-a Srbije. Važio je kao sposoban, hitar i oštar načelnik. Pojedini opozicioni lideri su ga prozivali zbog krivičnog progona političkih neistomišljenika.

 

»Naša borba« za Stanišića je pisala da je Miloševićeva meka ruka. List »Balkan ekspres« ga je redovno prozivao zbog mnogih tajnih poslova, a list »Vreme« mu je pominjao ime u vezi afere oko kidnapovanja Veljka Džakule, ubistva Radojice Nikčevića, novog hapšenja dr Vojislava Šešelja i srpskog ministra Save Vlajkovića.

 

Prvatno Jovica Stanišić je bio odgovoran sin i pažljiv suprug. Uvek je brinuo o svojim roditeljima. Kada je počeo napada NATO 1999. premestio ih je iz Bačke Palanke u rodno selo Ratkovo, da bi ih zaštitio od mogućih eksploziva američkih raketa. A supruzi Gordani je neprestano obećavao da će brinuti o njenoj familiji, koja je devedesetih živela u Šibeniku.

 

PRVI POLICAJAC

 

Jugoslovenska i srpska štampa je početkom devedesetih godina, Stanišića dovodila u vezu i za dovođenje Kapetana Dragana iz Australije u Srbiju i Krajinu. Ali i za aktiviranje Sime Dubajića, generala Dušana Pekića, pa i Željka Ražnatovića za naoružavanje Srba u Bosni, za vođenje rata preko generala Božidara Stevanovića u RV i PVO JNA, kao i za držanje na vezi komunista i socijalista u Banjaluci.

 

Kako sam Stanišić tvrdi Kapetana Dragana ili Dragana Vasiljkovića je poslao u Knin po naređenju Radmila Bogdanovića, ministra srpske policije:

 

- Posle mesec-dva, gospodin Vasiljković je napravio neki politički problem tamo, napravio je pobunu u tom kampu, može se reći da je napravio neku pobunu protiv političkog rukovodstva i ja sam dobio zadatak da ga vratim. Ja sam boravio, znači, u Kninu 1. avgusta 1991. godine i povukao sam gospodina Vasiljkovića – govorio je Stanišić haškim istražiteljima o tome.

 

Rekao im je čak da ga je svojevremeno Radmilo Bogdanović kao ministar prisluškivao i kontrolisao, jer se 1990. sumnjalo da je Jovica Stanišić doušnik CIA. Oslobođen je tih sumnji i novi ministar Zoran Sokolivić ga je predložio za šefa Resora državne bezbednosti.

 

Novu priliku Jovica i njegovi ljudi su dobili kada je na Kosovu počeo da tinja gerilski rat. Šta se tačno dešavalo između Stanišića i Miloševića u to vreme još uvek se ne zna. Iz sudnice haškog Tribunala, kroz usta Mahmuta Bakalija i Batona Hadžiua, javnost je upoznata s tim da su početkom 1998. godine posredstvom Stanišića vođeni tajni pregovori između Rugovinih izaslanika i Beograda, ali da su ti pregovori Miloševićevom odlukom naglo prekinuti.

 

Njemu se pripisuju i zasluge za razotkrivanje paravojske i paramilicije među šiptarskim nacionalistima na Kosmetu. Zato ga domaći mediji i predstavljaju kao čvrstu ruku sistema u Srbiji.

 

Hrvatska štampa je o Jovici Stanišiću pisala kao o čoveku, koji je sa Markom Nicovićem organizovao atentat na Milana Kučana tokom 1993. godine. Na Palama se verovalo da Stanišić preko tamošnjeg ministra policije Miće Stanišića drži bosansku miliciju i tajnu službu. Dok se u Podgorici sumnjalo da je i Boško Bojović, načelnik SDB Crne Gore bio čovek Jovice Stanišića.

 

Pojedinci zato i dalje mislili da je Jovica Stanišić devedesetih zapravo bio prvi policajac u Jugoslaviji. Jovica Stanišić nikada nijedno slovo, koje je napisano o njemu, nije demantovao, niti potvrdio. To je bilo u skladu njegovog shvatanja tajnosti poziva šefa državne bezbednosti. Aferu sa avanturistom Čedom Mihailovićem, koji se 1995. u Hagu predstavio kao pripadnik srpske tajne policije, Jovica Stanišić je, uz korišćenje prava na informativni razgovor sa Milošem Vasićem, novinarom koji je prvi lansirao vest o tajnom agentu Čedi, pretvorio u pouzdanu priču o nedužnosti RDB Srbije u ovom slučaju. Stanišić ume da bude ubedljiv i razložan. Kolege ga cene kao velikog profesionalca. Ambiciozan je. Voli da se druži i okružuje intelektualcima, i da diskretno bude prisutan u javnosti. Viđan je javno samo na utakmicama »Crvene zvezde«.

 

PRIJATELJ OPOZICIJE

 

Već 1976. je, prema pisanju medija, imao prvi ozbiljniji nesporazum sa svojim neposrednim šefom Slobodanom Miloševićem, kada ga je, kako se tada pisalo, savetovao da prizna rezultate  lokalnih izbora, objašnjavajući, navodno, da koalicija izmedju Vuka Draškovića i Zorana Đinđića neće dugo trajati. Tom prilikom se zamerio JUL-u, čiji su predstavnici, kako je pisano, bili za radikalni obračun sa demonstrantima.

 

Mediji su mu pripisivali prijateljstvo sa bivšim direktorom RTS-a Miloradom Vučelićem, ali i sa pokojnim premijerom Zoranom Đinđićem, što ni jedan od njih nikada nije demantovao. Sam Đinđić je svojevremeno ocenio kao veliku stvar to što je Stanišić odbio naređenje Mirka Marjanovića da ga uhapsi zbog objavljivanja oglasa o žitnoj aferi, uz obrazloženje da to nije po zakonu.

 

Milošević ga optužuje da je američki čovek, a naročito kada Stanišićev sin odlazi u Ameriku na obuku za pilota. I da je stalno bio unutrašnja opozicija i Miloševiću, a naročito njegovoj supruzi Mirjani Marković. Međutim, malo se zna da se Jovica često pojavljivao u ulozi “tvorca opozicije”, čoveka koji čuva Miloševićev tron manipulišući njegovim protivnicima. Toliko je štitio opozicionare, da je nekima spasao život. Šešelju je bar dva puta sačuvao glavu. A i Zoran Đinđić mu je dugovao život, jer ga je 1999. oterao u Crnu Goru da u Srbiji ne bi bio ubijen.

 

NAJMOĆNIJI ČOVEK

 

Američka štampa je početkom 1997. godine o Jovici Stanišiću pisala kao o čoveku koji je jedan od stubova vladavine Slobodana Miloševića, dok su Slava Đukić, nezvanični biograf porodice Milošević-Marković i Zvonimir Trajković, savetnik predsednika Republike Srbije šefa srpske tajne policije opisivali kao ozbiljng, pouzdanog, odlično informisanog i agilnog čoveka na koga se Slobodan Milošević u potpunosti oslanja.

 

Jovica Stanišić, ipak, nije uspeo da spase Miloševića, neutralisanjem Šešeljevih radikala i Mirinih julovaca, i oslanjanjem na prozapadnu opoziciju, koja bi u kritičnom momentu sprala ljagu sa Srbije i odvela je ekspresno u Evropu. Stanišić je često bio zgrožen sa kakvim je omalovažavanjem Milošević govorio o svojim domaćim političkim protivnicima, kao o budalama, izdajnicima, picopevcima, pederima i lezbejkama. Cenio je i uvažavao isključivo Vojislava Šešelja, kao iskrenog patriotu, koji jedini nije strani plaćenik.

 

OPTUŽBE GARDIJANA

 

Istovremeno, međutim, analitičari vladavine Slobodana Miloševića naglašavali su da Stanišić nijednu svoju odluku nije doneo, niti donosio bez saglasnosti samog predsednika Srbije. Zato, kada je britanski “Gardijan” objavio tekst o ulozi srpske policije u bosanskom ratu, na listi prozvanih našli su se prvi srpski policajci, Jovica Stanišić, a potom i Slobodan Milošević, jer on je i bio meta kampanje ovog lista.

Evo šta je “Gardijan” pisao o aktivnosti Resora državne bezbednosti Srbije poslednjih godina :

 

“...U razgovorima za "Gardijan", bivši paravojni komandant, otpušteni šef policije i visoki član Miloševićeve levičarske koalicije opisali su kako je mala grupa tajnih policajaca pod direktnom Miloševićevom kontrolom upravljala tajnim ratom. Konce je iz senke povlačila mala grupa ljudi iz odeljenja za državnu bezbednost Ministarstva za unutrašnje poslove Srbije, potpuno lojalnih Miloševiæu koji ih je na ta mesta i postavio. U samom Ministarstvu oni su bili poznati kao "vojna linija".  Svedoci pominju tri ključne figure u “vojnoj liniji„ koje su odgovorne za naoružavanje i obuku pripadnika paravojnih jedinica – Radovana Badžu Stojičića, Franka Frenkija Simatovića i Mihalja Kertesa. Oni su radili za Jovicu Stanišića, šefa Miloševićeve tajne policije. Zato šefa državne službe bezbednosti Stanišića mnogi diplomati smatraju za drugog  najmoćnijeg čoveka u Jugoslaviji".

 

Ovaj tekst, koju su tokom zime 1997. prenosile mnoge svetske agencije otkrio je zapravo namere Zapada da izvrši javni pritisak na tajnu policiju Srbije, ne bi li time iznudio popuštanje RDB i Jovice Stanišića u lojalnosti Slobodanu Miloševiću.

 

U srpsku politiku su preko Jovice Staništića ušli Radmila Milentijević, profesorka istorije iz Njujorka, doajen srpske emigracije, Dojčilo Maslovarić, diplomata sa instiktom tajnog agenta. I Dejan Lučić, foto-reporter i novinar, kome Stanišić omogućava da službeni izveštaj RDB Srbije o Kosmetu objavi kao svoju knjigu «Tajne albanske mafije».  U tom društvu je bio i Vuk Jovanović, stručnjak za marketing iz Amerike, koji formira prvi srpski lobi u svetu.

 

SVAĐA SA VLAJKOM

 

Zato je Srbijom mogla 1997. godine da se proširi priča kako je čak i Miloševićev vrhovni špijun Jovica Stanišić, preko svojih prijatelja i kolega nagovestio da je pokušao da ubedi Miloševića da postigne kompromis sa opozicijom i izrazio svoju zabrinutost zbog rastućeg tvrdokornog uticaja predsednikove supruge Mirjane Marković. Već tada se govorkalo da je Jovica Stanišić lično bio umešan u oštru političku borbu sa Radovanom Stojčićem Badžom oko kontrole ministra policije Vlajka Stojiljkovića i samog MUP-a Srbije.

 

- Novi ministar policije Vlajko Stojiljković je na jednom jedinom radnom sastanku koji je imao sa Kolegijumom RDB, početkom septembra 1998. godine, prisutne šokirao zahtevom da mu se da desetak mesta za slušanje ljudi u Beogradu. I nekoliko, kako se Vlajko izrazio, manipulanata koji će skidati razgovore. Jovica Stanišić je zahtev odbio i uputio ministra na ustavnu i zakonsku regulativu. Nakon pada Stanišića, ministar Stojiljković oganizuje mini prislušni centar za potrebe partijske koalicije SPS-JUL - ispričao mi je Zoran Mijatović, bivši radnik RDB Srbije.

 

Njegova bliskost sa Miloševićem počela je da smeta Miri Marković koja je ocenila da je došlo vreme da se njena dotad marginalna partija vine u vrh političkog života Srbije. S renomeom "iskrenog patriote" i "vrhunskog profesionalca" koji je uživao i u vlasti i u opoziciji, Stanišić je bio najozbiljnija prepreka na tom putu. Kada je na novembarskim izborima1996. SPS izgubio lokalnu vlast, Mira je zahtevala poništavanje izbornih rezultata i oštre mere prema opoziciji. Stanišić je, međutim, savetovao Miloševiću nastavak oprobane politike "meke ruke". Milošević je poslušao suprugu, nakon čega su usledili tromesečni protesti pred kojima je na kraju morao da ustukne. Stanišić je bio dovoljno ozlojeđen da svoje neslaganje sa šefom izrazi ne samo u kuloarima, nego i u izjavi koju je putem svog pomoćnika Dragićevića dostavio američkom "Tajmu". "Služba je odana pre svega državi, a ne pojedincu, ma ko to bio", poručio je. "Mi se protivimo prekomernoj upotrebi sile i zalažemo za rešenje krize mirnim sredstvima." Iako se ispostavilo da je bio u pravu, pukotina između Stanišića i Miloševića je bila stvorena, a Mira Marković i jurišnici iz JUL-a svojski su se usredsredili da je što više prošire.

 

Načelnik RDB nije se slagao sa dolaskom Vlajka Stojiljkovića za šefa republičke policije, pa je Stanišić uspeo da ubedi predsednika i uz saglasnost Slobodana Miloševića izdvoji tajnu policiju RDB Srbije iz sastava MUP. Ukazom od 21. aprila 1997. godine, Milošević, tada predsednik Srbije, Resor državne bezbednosti Srbije stavlja pod svoju kontrolu i pod kontrolu Vlade Republike Srbije. Istog dana Stanišić je zabranio ministru policije Vlajku Stojiljkoviću ulazak u zgradu RDB na Banjici. Ta zabrana je trajala šest meseci.

 

UNUTRAŠNJA ZAVERA

 

U vojnim krugovima, među titovcima, pak vladalo je uverenje da je Stanišić čovek CIA, jer je išao u Dejton, u novembru 1995. na potpisivanje istorijskog sporazuma o miru između Srbije, Hrvatske i BiH, a da u SAD nije bio uhapšen. Zato su ti bivši Titovi oficiri bezbednosti govorili da je Vakićev napad na RDB Srbije, tokom zime 1997. godine, koji su prenele mnoge svetske agencije, otkrio namere Zapada da izvrši javni pritisak na tajnu policiju Srbije, ne bi li time iznudio popuštanje RDB i Jovice Stanišića u lojalnosti Slobodanu Miloševiću.

 

Sam Stanišić je govorio da je bio svestan da mu Milošević ne veruje. U jednom iskazu u Hagu bivši šef srpske tajne polciije je to zvanično potvrdio:

 

-  Osnovna karakteristika našeg odnosa je nepoverenje koje je on imao i prema Službi i prema meni. Milošević je, inače, nepoverljiv čovek. Ali, ilustrovaću vam to primerom: mi nikada nismo mogli kao Služba, što je normalno svuda u svetu, da štitimo njegove prostorije radi elektronskog izviđanja. On to nije dozvoljavao. Službu je cenio. Cenio je Službu državne bezbednosti i zazirao od nje, zato što je Služba bila van politike i bila je profesionalna. Ima nekoliko značajnih momenata kada smo mi bili u velikom sukobu. Znači, naročito posle Dejtonskog sporazuma, za vreme izborne krize 1996–1997. godine. Za vreme krize sa Crnom Gorom. Znači 1997–1998. i oko Kosova. Radilo se, radi se u suštini o koncepcijskim razlikama naše službe, odnosno mojim i njegovim. Mi smo smatrali da krizu na Kosovu treba rešavati, pre svega, političkim sredstvima.

 

SMENA I BOJKOT

 

Smeni Stanišića prethodila je višemesečna, julovski orkestrirana kampanja u medijima - da hoće da bude srpski Putin i da traži da mu Milošević preda vlast, kao Jeljcin Putinu. Iz novina je mogao da sazna i za puč koji je pripremao protiv Miloševića, koji ga je, jednog dana, jednostavno pozvao i rekao mu:

 

- E, moj Jole, ovi iz vlade su jako nezadovoljni tobom i hoće da te promene! Ne mogu im ništa! Međutim, nastavio je, računam na tebe za mesta ministra spoljnih ili unutrašnjih poslova.

 

U proleće 1998. godine, došlo je do jednog sastanka gde su bili svi lideri, predsednik Vlade, načelnik Generalštaba, svi najvažniji ljudi u zemlji, koji su iskazali nepoverenje Stanišiću.

 

Bio je tu general Perišić, general Dimitrijević, bio je predsednik Srbije Milutinović, bio je ministar unutrašnjih poslova, Vlajko Stojiljković i više ne znam ko. Ja sam imao uvodno izlaganje o bezbednosnoj situaciji. Međutim, moje izlaganje nije naišlo na odobravanje. Ja sam izneo osnovne karakteristike situacije koje su pretile pobunom na Kosovu. Predložio sam šta bi trebalo da se radi. Niko to nije hteo da sluša, tako da sam došao u oštar sukob sa predsednikom Milutinovićem, sa ministrom unutrašnjih poslova. Uputio sam oštre kritike svakom pojedinačno i to je bio definitivni kraj. Posle toga sam video samo jednom Miloševića u Belom dvoru. Znači, takođe je bio jedan težak razgovor koji je završio time: "Pazi šta radiš."

 

- Ja sam mu rekao: "Pazite vi šta radite, izlazite van ustavnih i zakonskih ovlašćenja." I to je bukvalno bio kraj. Znači, oni su mene odstranili, više nisam prisustvovao sastancima, borio sam se da jedinicu, znači on je formirao poseban štab dole na Kosovu, gde im je komandovao Šainović i Pavković, borio sam se da jedinicu negde ne uvuku u neke operacije koje bi bile u suprotnosti sa međunarodnim konvencijama. Borio sam se, ali ja sam već tada bio van tih mogućnosti. U javnosti se već pričalo o tome da ćemo izvršiti puč Perišić i ja. Meni to nije padalo na pamet. Poznato je da sam bio izričit zastupnik legalizma – seća se Jovica Stanišić.

 

Uskoro, Jovici Stanišiću više nije bilo dozvoljeno ni da se leči na VMA, pa su prijatelji morali da ga, gotovo ilegalno, operišu na jednoj privatnoj klinici za plastičnu hirurgiju. A onda je 120 policajaca upalo na posed na Dunavu, gde je Stanišić sa prijateljima uzgajao retke ptice, koje su u njegovom odsustvu pobijene. Dato je objašnjenje da se tu nalazio kamp za obuku terorista, koji su, zajedno sa SAS-ovcima, sa druge strane rumunske granice, trebalo da, u sadejstvu, sruše Miloševića.

 

LAŽNE OPTUŽBE

 

Nekoliko meseci kasnije, međutim, Jovica Stanišić je smenjen sa mesta prvog čoveka tajne policije Srbije. Nezvanično se govorilo da se Stanišić zajedno sa generalom Momčilom Perišićem, načelnikom Generelšataba Vojske SRJ suprostaio Miloševićevoj taktici opšteg napada na Kosovo i Metohiju, odnosno na albanske nacionaliste i njihove terorističke organizacije. Dok su prvi čovek RDB i prvi čovek armije smatrali da se teroristima na Kosmetu treba suprostaviti tajnim metodama specijalnog rata i antiterorističkim jedinicama, Milošević je, zarad potrebe jačanja svoje političke uloge, hteo opšti rat i novu mobilizaciju srpske javnosti.

 

Drugi razlog Stanišićeve smene treba tražiti u njegovom neslaganju sa sve jačom ulogom JUL-a i Mire Marković u političkom životu Srbije, a posebno u MUP-u Srbije, što joj je dozovoljavao novi ministar, njen zemljak Vlajko Stojiljković.

 

Meni je Mirko Marjanović, nekadašnji zamenik predsednika SPS u poverenju rekao da je Jovica Stanišić smenjen “kad smo otkrili da je umešan u šverc cigareta”:

 

- Zašto smo se najviše sukobili sa Đukanovićem? Najpre je počelo oko šverca cigareta. Pa i taj Jovica Stanišić, i ovaj Subotić...

 

KAKO SLOBA KAŽE

 

Da bi presekao svaku vrstu nezadovoljstva šefom tajne policije Milošević je odlučio da žrtvuje Jovicu Stanišića. Sumnjičenje je završeno smenom Stanišića u jesen 1998. godine kada mu je Milošević objašnjavajući zašto ga smenjuje, rekao da ga “više neće srpska vlada”. Pre toga u leto 1998. u Belom dvoru njihova svađa se završila rečenicama:

 

- Pazi šta radiš Stanišiću!

 

- Pazite i vi, gospodine predsedniče !

Načelnik RDB Srbije nije ostao dužan predsedniku Jugoslavije, jer je u otvorenom pismu javnosti rekao:

 

"Na toj dužnosti bio sam sedam godina - od 1991. do 1998. godine, u zamršenim istorijskim, spoljnopolitičkim i nacionalnim prilikama. Služba je pod mojim rukovodstvom delovala u skladu sa ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, a pod stalnom pravnom kontrolom Vrhovnog suda Srbije. Služba je svoj rad i odgovornost, koja iz toga proizilazi, vezivala prevashodno za instituciju predsednika Srbije. Hoću da verujem da će i u budućnosti, koja nije oslobođena pretnji nacionalnoj bezbednosti, ona svoju delatnost obavljati na principima koje sam uvažavao i kojima sam služio", Stanišić je ovu pisanu izjavu prosledio agencijama 28. oktobra 1998. godine, posle odluke republičke vlade o njegovoj smeni i one su je emitovale.

 

Bilo je to vreme neposredno nakon što je otklonjena opasnost od vazdušnih napada NATO-a. Kako će se naknadno saznati, za pripremu smene u vrhu RDB znali su samo Mirko Marjanović, Vojislav Šešelj i - Slobodan Milošević.

 

OTVOREN DOSIJE

 

Bivši inspektor RDB Vladan Nikolić objašnjava tu situaciju:

 

- Bivši načelnik Jovica Stanišić se odupirao ulasku JUL-a u srpsku tajnu policiju i u MUP Srbije. Na Kolegijumu DB bio je, na primer, protiv imenovanja Vlajka Stojiljkovića za ministra policije. I protiv korišćenja policije za obračun sa demonstrantima u Beogradu. Kada je shvatio da je ostao usamljen u tim naporima Jovica Stanišić je podneo ostavku.

 

Portparol SPS-a Ivica Dačić je izjavio tada da je Stanišiću 1998. istekao mandat, koji, inače, u državnoj bezbednosti traje četiri godine. Sam Stanišić je prilikom odlaska sa mesta prvog čoveka državne bezbednosti nagovestio dolazak terora i slom ove službe. Povlačenjem iz Resora državne bezbednosti Jovica Stanišić je napravio veliku rupu u sistemu bezbednosti Slobodana Miloševića, koju je novi ministar policije Vlajko Stojiljković pokušao da zatvori novim čovekom.

 

Milan Milutinović, predsednik Srbije razrešio je dužnosti Jovicu Stanišića, načelnika Resora državne bezbednosti MUP Srbije, a na njegovo mesto imenovao generala Radeta Markovića. Milutinović se posebno zahvalio na angažovanosti Jovice Stanišića u poslovima bezbednosti.

 

Jovica Stanišić, doduše, nije do kraja izveo zamišljeni projekat službe, ali je uradio dosta - depolitizovao RDB, nametnuo joj profesionalne kanone, doveo je na zavidan nivo u stručnom i tehničkom smislu.

 

Čim je Jovica Stanišić, načelnik RDB Srbije u jesen 1998. godine smenjen, istog trena je u tajnoj policiji otvoren njegov dosije. Naloženo je njegovo praćenje i tajno snimanje svih njegovih susreta i razgovora. Kako mi je svedočio Jugoslav Petrušić, zvani Dominik, nekadašnji saradnik Službe državne bezbednosti Jugoslavije, Jovica Stanišić je osumnjičen da je kao agent CIA pripremao atentat na Slobodana Miloševića. I to je trebalo dokazati.

 

Novi šef srpske tajne policije od 1998. godine, general Radomir Rade Marković je, međutim, više puta optuživao svog tri godine mlađeg prethodnika Jovicu Stanišića da je zloupotrebljavao službeni položaj. Da je formirao parapoliciju, da je podržavao Arkana, i represijom branio Miloševićev sistem.

 

RADETOVA PRIČA

 

Između ostalog Marković je Stanišića okrivljivao i za mutne radnje u marini Sekcije za moto-nautiku Brodograditelj, koju su preplavili brodovi i čamci bivšeg vrha državne bezbednosti, jer je Stanišić tu držao brod "Dženi Brendon", kupljen u Velikoj Britaniji, a Mihalj Kertes brod "Dunav" i gliser "Papilon".

 

Marković je govoreći istražnom sudiji o zloupotrebama u RDB-u naveo da se brod Jovice Stanišića nalazio u luci Brodogradilišta Beograd, koje je 1990. godine svojim penzionerima, zaposlenima i retkim poslovnim prijateljima ustupilo deo pored obale na kome je izgrađena marina Sekcije za moto-nautiku Brodograditelj, kako su zvanično članovi sportskog društva nazvali svoju organizaicju.

 

Jovica Stanišić dao je nalog izvesnom generalu policije Gavri da raseli sve u okolini, što je u rekordnom roku i učinjeno. Državna bezbednost je potom sačinila ugovor sa Đorđem Anteljem zvanim Đoka Gemaks, vlasnikom firme specijalizovane za gradnju vila i kuća policijske vrhuške, ekskluzivcem za dobijanje placeva na Senjaku, Dedinju i Banovom brdu. Firma “Gemaks” je za potrebe baze JSO postavio pontone, očistio rečno dno, postavio šipove i na učvršćivanje obale utrošio oko 250.000 tona gvožđa, izgradio ogradu, dovezao kontejnere i instalirao komunikacije. Ispostavilo se da pristanište baze JSO nije dovoljno bezbedno za "Dženi Brendon", brod Jovice Stanišića kupljen u Engleskoj, kako reče Rade Marković, novcem državne bezbednosti, te je zbog sigurnosti premešten na vez sportskog društva Brodograditelj, odnosno u marinu.

 

Briga o brodovima i čamcima DB-ovaca poverena je izvesnom Radivoju Cicvariću, poverljivom čoveku DB-a i nekadašnjem kapetanu Jugoslovenskog rečnog brodarstva.

 

- Stanišić je organizovao uvoz oružja, nafte, cigareta koristeći neke ljude sa kriminalnom prošlošću – govorio je Marković govorio u istrazi. - Stanišić je organizovao ljude koji su pratili konvoje sa švercovanom robom, na graničnim prelazima u saradnji sa Saveznom upravnom carina i Mihaljem Kertesom. RDB je u Stanišićevo vreme otimao milione u stranoj valuti sa kojima je formiran Fond za specijalne namene RDB-a, odnosno za izgradnju tobože službenih objekata, privatnih kuća, apartmana na planinama i Crnogorskom primorju.

 

Marković je naglasio da valja utvrditi poreklo imovine Jovice Stanišića i njegovih bliskih saradnika, pre svega Milana Prodanića, bivšeg načelnika VIII uprave DB-a, i Milana Tepavčevića Tepe, Stanišićevog pomoćnika, koje je Marković smenio čim je bio postavljen za šefa.

 

Bio je to pokušaj da se dokaže kako je Jovica Stanišić, kao šef tajne službe najodgovorniji što je devedesetih godina u Srbiji stvorena srpska mafija, patriotske orijentacije, koja se bavila parapolicijskim, ali i kriminalnim poslovima.

 

LEGENDA POSTOJI

 

Od Osme sednice CK SK Srbije septembra 1987. do pada Slobodana Miloševića oktobra 2000. i dalje, legenda o svemoćnom i sveznajućem Jovici rasla je sa svakom krvavom godinom. Predsednici vlada su dolazili i odlazili baš kao i ministri policije koji su Stanišiću formalno bili nadređeni. Tek nakon atentata na Đinđića, Stanišić je postao sumnjivo lice: priveden je na informativni razgovor, pušten, a zatim ponovo priveden, ovaj put sa malo izgleda da u dogledno vreme izađe na slobodu.

 

Kada je smenjen sa mesta šefa Resora državne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova, Stanišiću je uputio pismo Miroslav Tuđman - sin Franje Tuđmana i šef obaveštajne službe Hrvatske - pozivajući ga da sarađuje u stvaranju časopisa posvećenog obaveštajnim i kontraobaveštajnim poslovima.

 

Tamo gde treba odlučeno je da se pismo Tuđmana Mlađeg ne uruči Stanišiću, koji je o pismu dobio dvostruku potvrdu: iz Zagreba i iz beogradske centrale DB-a. Pre toga Stanišić je bio u Zagrebu kod Miroslava Tuđmana, a ovaj je uzvratio posetu.

 

SAVSKI MORNARI

 

Jovica Stanišić i Franki Simatović su svoje penzionerske dane mahom provodili u marini Brodogradilišta Beograd na Savi, u blizini baze JSO-a koja je na suprotnoj strani reke. U klubu marine, ograđenom bodljikavom žicom i jakim reflektorima, za lepog vremena su se viđali i Milan Radonjić, Dragiša Ristivojević, Brana Crnčević i ostali njihovi drugovi iz ratnih dana. Navraćao je i Bracika Kertes, čim se čudesno oporavio od zdravstvenih problema na osnovu kojih je pušten iz pritvora. A i kapetan Dragan, pre i posle svog svedočenja u Hagu. Novac stečen teškim patriotskim radom ulagali su u izgradnju i preprodaju luksuznih rečnih brodova.

 

Nema nikakve sumnje da je i iz "Kluba prijatelja Save", kako se ovo mesto zvanično zove, Stanišić nastavio da vuče konce i u Službi i u čaršiji. Upućeni tvrde da se njegova ruka osećala u mnogim skandalima koji su nakon 5. oktobra opteretili službu – od iznošenja i uništavanja ličnih dosijea, preko postavljanja i smenjivanja Gorana Petrovića i pobune JSO-a, pa do atentata na Đinđića. Iako zasad nije poznato zbog čega se konkretno Stanišić tereti, njegovo i Simatovićevo hapšenje predstavljalo je potez čiji će se pravi značaj tek videti.

 

Posle 5. oktobra Stanišić je postao počasni član Socijaldemokratske partije, na čijem čelu je bio Zoran Lilić, bivši predsednik SRJ. Njegovo ime pominjalo se na spisku stambenih ekstraprofitera, pošto mu je za kuću na Senjaku razrezan porez od oko 270.000 maraka.

 

U javnosti oglasio 2003. godine, kada su mediji pisali da su istražioci Haškog tribunala, uz odobrenje Vlade Srbije, pretresli Stanišićevu kuću u potrazi za dokumentom kojim je Slobodan Milošević Resor državne bezbednosti izvukao iz nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova. Tada su bile aktuelne i priče da je Stanišić predao dokaze za odgovornost Miloševića i da je pristao da svedoči na suđenju bivšem šefu, ali je on to demantovao.

 

HAPŠENJE U BEOGRADU

 

Kada je prvi put priveden u UBPOK 13. marta 2003. nakon ubistva srpsk